Деда Мраз има огромну, лепу кућу, препуну поклона који само чекају да их пригрле топле ручице, раздраганих малишана. Испред куће, паркиране су његове санке, у које су упрегнути дивни, снажни, горди, ирваси, који суверено владају новогодишњим стазама. Знају сваку пречицу,шумарак, снежни нанос. Лете, брзином светлости, остављајући иза себе траг беличасте измаглице, која се спусти на дечије носиће, заледи их и зацрвени, таман толико да их облије здраво руменило.
Између тананих путева које утаба мој ум, силазећи низ чаробне мердевине, право на кристални, сребрни, врх огромне јелке, вртлог снежне прашине, просу се по соби у којој ме запахну јутарња студ и белина!!!
Забљесну ме сјај најдивнијих, најкрхкијих, невидљивом руком зимске виле обојених, украса. Та блиставост, сјај, мекоћа, нежно њихање и шапат додира стакла и искричавих иглица јелке, звуци су мојих тајних сусрета и разговора са Деда Мразом.
Остављао ми је много пакетића, огромне чоколаде са рижом у розе паковању, (које је, касније сам сазнала, само моја добра вила, тетка Мица, успевала да пронађе) и велику кутију препуну банана. Питала сам се, али само на тренутак, откуда толике банане? Но, Деда је то. Уме тај свашта.
Шуњала сам се на прстима, додирујући нежно сваку стварчицу, коју ми је оставио и смишљала са ким ћу то све да поделим.
Долазила су деца из комшилука, халапљиво јела банане, цепала пакетиће и извлачила из њих, баш оне слаткише које сам највише волела. А ја сам погледом пуним чежње и ишчекивања, гледала у сребрни врх јелке, надајући се да ће се Деда сваког тренутка спустити међу нас.
Није се појавио. Али сам знала, чврсто веровала да је ту и да нас посматра својим топлим очима, док му иза големе браде титра, нежни осмејак. Знам да је и сада ту негде. Обилази нас, гледа, осмехује се,значајно клима главом, као да би нешто рекао. Обрисао ми сузе, које су лиле низ моје образе, када је несташни дечак из комшилука, пошто је појео све што се могло појести, својом "нежном" ручицом, грубо гурнуо моју најдивнију јелку. Пала је. Оте јој се јаук живог створа, зачу се прасак и ломљава нежних, крхких, украса, какве више никада, нигде нисам видела, а врх, са ког ми се, до малочас смешио Деда, расу се у парампарчад. Врисак рањене јелке и мој, као и злуради смех несташног дечака, измешаше се. Срушио се мој свет. Моја бајка.
Са пода сам скупљала своје сузе и безброј комадића кристала,мислећи да је све нестало.
Ноћ се лагано спуштала и најављивала одлазак у сан. Празно је било место где је до тог јутра стајала моја јелка.
Испод ноћног сточича, блистао је још један делић неког од сјајних украса.
Да ли случајно или намерно, био је ту, а из његовог светла смешио ми се брадати, доброћудни дедица. Као да је хтео нешто да ми каже. Разумела сам га.
Наша сећања су залог за будућност.Мисли и слике нам не може срушити ни украсти нико. Наше су и воде нас тамо где их пошаљемо.
А у ово доба године, ја своје шаљем у земљу, с почетка ове приче, са истим трептајима душе, истом вером да се Деда баш сада пакује и креће и истим ишчекивањем да ћу га угледати на сребрном врху своје јелке, која живи у мени свих ових година.
Њену префињеност, лепоту и тајаственост ни једно зло не може нарушити!!!
Чувам је ја и драги дедица, који моје мисли усковитла, сваког децембра, враћајући ми веру и сигурност у нежну, снежну белину којом прекрива стазе нашег детињства.