И све је то било као у некој бајци
А ти си остала иста. Исте су ти очи, исти ти је поглед, исте су ти усне." Тражила је,тим истим погледом, давно уснулу младост,. Тим истим очима упијала је сваки делић његовог лика, знајући да ће, пре или касније, нестати и вратити се у свој живот. Тим истим уснама,изговарала је речи, за које је знала да ће остати заувек у њиховим мислима и заувек обележити даривани тренутак. Богови са Олимпа поиграли су се, укрштајући им путеве, повлачећи конце, наводећи их на, наизглед, случајне сусрете, украдене осмехе, нежне погледе и тиху буру у њиховим срцима.
И све је било као у бајци. Нађоше се у безвремену, милујући једно друго мислима и грлећи се, исконском дубином плаветнила и зеленила, својих, влажних очију, кријући трагове суза у угловима.
Она је опет имала мало година и дана, он неку или неки више од ње, устрептали и узаврели од безименог и недоживљеног осећања.
И као да су се јуче држали за руке и као да није покрај њих протекао читав један живот и као да за собом нису оставили многе јесени и зиме и као да сами седе на ивици дуге, док им душе лебде, грлећи оне ,што су плод неких љубави које се родише након њихове.
Та чудесна ноћ, окупана тишином приморских ноћи, у којима се чује само тихи шапат таласа, вратила је невиност, чистоту, нежност, топлину и чедност коју носе младалачке љубави. Оне које заувек обележе наше животе, остављајући трагове и благо зацељене ране, што сваки час могу поново почети да крваре.
Треперила је као лист ношен ноћним лахором,спремна да се прекине и откине, сваки час, ношена силином и снагом емоција које се источише из оног скривеног ћошка њеног нежног срца.
Потекла је бујица, напукле бране, која је дуго одолевала, чинећи се храбром, чврстом и стаменом. Не дајући осећању да је поведе. Ограде, препреке, неписане норме и правила, надјачаше, нежну и осећајну душу и предадоше се. Никада није добила прилику ни тренутак, да каже и објасни. Остала је заувек кривац, пред собом, пред Богом и што је најтужније и најтеже, пред њим. И са тим је ходала читав живот.
И било је то баш као у бајци.
Грлили су се душама.
Упијали једно друго погледима.
У његовој топлој, њена нежна рука.
Шум таласа, надолазеће плиме.
Месец, окупан морским дубинама.
Речи, таман онолико колико треба.
Тишина никад гласнија.
И они у свој тој лепоти, попут тихог трептаја, вечног трајања, на тренутак, утихнулог пламена!
Захвална боговима са Олимпа, који су, ваљда из досаде, поигравајући се, спојили душе, само наизглед неспојиве.
„Успомено моја незаборавна“
Јутра, окупана миром, раскошно црвене недеље, најбољи су чувари успомена. Насупрот тишини и миру, док се лењи капци подижу и протрљају очи, поливене смарагдним слапом светлости, искуљају издајице-успомене. Мешају се са реским звуком црквених звона, најављујићи свети дан, одмора и предаха од свега,осим од успомена. Сустижу ме и враћају у дане које сам давно оживела, онако како сам најбоље знала и умела. Од тог таласа прошлости, усковитлају се осећаји, па сам у исто време сетна, срећна, устрептала. Обузме ме радост и богатство доживљеног и проживљеног, али и дилема, је ли могло другачије? Је ли све плод мојих одлука и корака или је и прст судбине ходао заједно са мном? Како год, кроз мене пролази све оно што сам прекривала изатканим нитима своје душе, провлачећи се кроз ситне просторе, које свако ткање оставља. Ваљда зато и постоје. Да оно што изаткамо, дише и живи.
Пребирам јутрос, по отвореној ладици свог блага. Опипљивог и неухватљивог, недодирљивог. Свега ту има. А највише љубави. Оне коју сам давала и оне која ми се враћала. Листам пожутеле странице књига, мојих највернијих пријатеља, којима су ме даривали они што ми у душу завириваше. Драгоцене и топле речи на првим странама, остављале су поруке мени, о мени, за вечност.
Јутрос ову делим са вама, јер се пробудила и заталасала, котрљајући се кроз мене, попут бисера скривеног у шкољки, дубоко на дну дубина морских.
Неко ме је некада видео овако:
" Дабогда се нашла у најлепшем загрљају живота, од сада, па на даље и дабогда ти Бог дао среће, онолико колико је ја немам.
П.С. Кунем оног ко ми је најдражи."
Тако данас, носећи у срцу речи и душу оног ко ми их је поклонио, пакујем неке нове, другачије, а исто тако вредне успомене.
Једном написах, да су успомене трагови нашег постојања. Захвална сам на овом буђењу и спознаји, да сам оставила траг у нечијем срцу, а и у времену које живех и хвала Богу, још живим и постојим.
____________________________________________________________________________
