ДУГИ РЕДОВИ ЈАБЛАНОВА
Јесен и блато,... блато
Колоне, далеке и дуге
Покидане крпе магле
Плачу на јесењем сунцу
Полудела игра билијара
У кафани погашених лампи
Колоне, колоне невиних грешника
Мокре набубреле шуме
Натопљене кишом и тугом
Воденице певају незрелом мливу
Осмехнутим лицима бојовника
Поткамиен кришом љуби
Стидљиво вечерње сунце
У рову, Црњански пева “Серенату”
ИНТЕРМЕЦО
У цвету
И мирису
Руже
Кондензовано
Сећање.
Крупне
Сребрне
Капи
Мајске
Кише
Спирају
Полен
Са душе.
МУЧЕНЦИ БЕЗ ОРЕОЛА
Сува испуцала земља
Притиснута јулском жегом
Увели струкови кукуруза
Закржљали и већ клонули
Повијена леђа утонула у зној
Тупи, монотони одјек мотике
Залудан посао, отужно залудан
Знају то добро, али не посустају
ХАЈКЕ НА СРПСКЕ ЂЕНЕРАЛЕ
Давно бејаше, док ме у колевци њихаше мајка,
На једног српског ђенерала трајала је хајка.
Дан за даном, тихо, и старост се прикрала,
Поново траје, жестока хајка, на другог ђенерала.
Србијо дична, докле ће тобом да алују злогуке вране?
Докле ће туђин вијати твоје најоданије ђенерале?
На преварама, лажима, маглама и пени
Уместо јунака, издајице су данас на цени.
Кад похапсиш хероје, о слободи не смеш ни снити
Србијо, запамти, више те нигда неће бити.
Потомци твоји заборавиће корене своје
Уместо Срба, постаће гоје*.
*Гоје: бескорисни конзументи хране и енергије; нижа бића. По мишљењу креатора Новог светског поретка.
ДРУГ КРСТИВОЈЕ
Пелиновац је тек нешто веће моравско село које је доскора било општинско место. Новом организацијом државне управе изгубило је тај статус. Отада утону у чамотињу, рекло би се и у апатију. Испразни се зграда општине, одоше у Л. силни чиновници и чиновнице, председник аванзова у трећег заменика другог секретара неког општинског начелства, а секретар комитета доби место директора школе у некој недођији на Радану. Углавном, сви су сагледани, да не буду без хлеба, јер ‘’партија води рчуна о својим кадровима.’’ Чињеница да је силан народ морао да табана до Града, и излаже се трошковима, за најмању административну ситницу, никог није занимала. Народ је ту да трпи и буде послушан; јер власт увек зна шта је најбоље за њега; у противном, може му се десити да обере бостан пре времена.
Највиша власт у Пелиновцу остадоше Месна заједница и њен председник друг Бранко Шустер. Веома занимљива личност, морам вам рећи коју реч о њему. Послератни руководилац СКОЈ – а, оштар као бријач, одан партији и њеном Вођи, до подвижништва, даноноћно је био будан, не би ли уочио оне ‘’ненародне елементе’’ који роваре против народне власти и државе. Колико је само сеоских плотова прескочио по мрклом мраку, колике панталоне притом поцепао, да би регистровао ко све слави крсну славу, и дојавио тамо где треба.
У време откупа није било Пелинчанина који је могао да сакрије жито, маст, вуну, пасуљ или кромпир, а да Шустер не пронађе сакривено. За оволику ревност добио је похвалу лично од председника среза Л. друга Мите Каламбура. О њему су, због оволиких успеха, писале и локалне новине, са фотографијом уврх текста, на шта је био веома поносан. И данас чува тај број, већ пожутелих листова, ‘’Народне речи’’. Било му је то најдраже сведочанство и диплома коју је, кад би остао сам, вадио из војничког кофера и нежно миловао, као мајка дете.
Шустерски занат, који је почео да изучава, по томе му и надимак Шустер, напустио је и посветио се друштвено политичком раду, све са надом да ће другови то приметити и дати му одговарајуће место, неку службицу, на којој се неће претргнути од посла, а неће се тражити ни неко знање. И доби место курира у Месној канцеларији, мада, руку на срце, очекивао је да га поставе за шефа те важне установе. Проблем је била латиница, коју није знао ни да чита, ни да пише, а она у то време бејаше неопходна за све државне чиновнике и партијске кадрове. Нажалост, Бранко је стао, некада давно, код тридесетог слова ћирилице и ни макац даље. Прихватио је понуђено и наставио да прати будно све што се догађа у Пелиновцу и околини.
Кад би другови из Службе, оне која ‘’увек све дозна’’, обилазили терен увек су свраћали код Шустера, по најновије информације. Непогрешиво их је обавештавао о свему и о свима за које су се интересовали. Живео је у малој кући на крају села, са женом која га је ретко виђала, због његове сталне заузетости ‘’важним државним пословима.’’ Деце нису имали. Остајући сама чамила је и плакала, али била је ‘’свесна и изграђена другарица’’, па је трпела свој усуд.
Једнога дана, половином октобра шездесет и осме, пуче глас кроз Пелиновац, снажнији од пуцња прангије коју испаљују назадни елементи уочи Божића, са којима власт још не може да изиђе на крај. Али, нека...нека, ућутакће их надлежни органи, у то не треба сумњати. Заћутаће, заувек, сви који не схватају ново време, његове вредности и обичаје, тешио се Шустер.
Провуче се глас кроз сокаке и махале, као змија кроз високу траву у пролеће.
У Пелиновац долази, нико други до друг Кристивоје Антоновић Паја, револуционар, народни херој, генерал, члан ЦКСКС, потпредседник Скупштине Србије...и ко зна које све функције још нису красиле друга нам Кристивоја Пају, понос и дику југа Србије.
Вест је пустио у народ, и стално јој додавао нове детаље, лично друг Шустер. Ишао је кроз село подигнуте главе, загледан далеко у лепшу будућност, лица озбиљног и замишљеног, како доликује руководиоцу задуженом да брине о народу и његовој срећи. На поздраве мештана нехајно би одговарао кратким махањем десном руком. На питања радозналаца, таквих увек има, одговарао је доста жустро, стављајући до знања да је он човек ‘’власти и ауторитет, који се не може заустављати и запиткивати тек тако’’.
-Човече, не питуј ме ништа, видиш да не знам куде ми је глава. Дођује нам друг Кристивоје, а ЈА морам да организујем све како треба и доликује за једног таквог великана. Кад прође овај гужва дођи да разговарамо. С’г немам време...
Члановима Месне заједнице читао је вакелу, на вечерњем састанку:
-Другарице и другови, ви сте већ чули за овај престојећи важан догађај, у вези са долазак друга Кристивоја Паје(одјекну аплауз), па ви скрећем пажњу да водите рачун које пљескате(причати слободније, без длаке на језику) пред њега, немој да ме брукате, јер друг Крстивоје и ја знамо се из омладински дани, био ми је руководиоц, јел, а с’г смо пријтељи и стално на везу.
Овим је хтео да стави до знања да се није шалити са њим, јер ето, има пријатеље међу првим и важним друговима Србије.
Ово је била истина таман колико и да је рекао како је управо хиротонисан за влдику нишког.
-Пазите другови, наш гост ће нам одржи говор, врло важан, о ситуацију у држву, али и у свет. Очекујем, пашће ту и нека питања из народ, јел. Ко ће шта да трућа ја не знам, а ви чланови Месне заједнице да водите рачун. Контролишите језик, немој да лапрдате од големи порези, лошу струју, лоши путеви и због нерегулисан поток кроз Пелиновац, па смо сваки пролет поплавени. Тој друга Кристивоја не интересује, он се бави сас голему политику, на светски ниво, како се тој каже. Памет у главу, језик за зуби! Тој ви је од мене. Састанак је завршен, нема питања.
***
Већ неколико дана, усред села, мајстори постављају трибину, из градског радио клуба монтирају озвучење, стално се чује: ‘’Један...два... три...вршимо пробе...вршимо пробе.’’ Девојке и момци спремају венце од јесењег цвећа, исписују пароле добродошлице, а у средини декорације је огроман портрет Онога без којег се ниједна манифестација не сме одржати. Старији читалац ове приче зна о коме се ради, млађег, верујем, не интересује. И право је да буде тако, јер је Тај задужио српски народ и његову младост као нико пре њега.
Мада, руку на срце, ови актуелни чине све да га достигну и претекну у тој работи. Сва је прилика да ће га престићи. (Али, ово писац зановета из досаде, па му не верујте много. Биће да је данас устао на леву ногу.)
Друг Шустер се растрчао на све стране, критикује, предлаже, саветује, наређује, да би све било ‘’под конац’’ и да се Пелиновац не обрука пред драгим гостом.
На улазу у село; са једне на другу страну, изнад пута; постављен велики транспарент са текстом: ‘’Добро нам дошао драги друже Крстивоје Пајо, дико наша, поносу наш’’. Паролу је лично смислио председник Месне заједнице друг Шустер.
У народу расте благо узбуђење и радосно ишчекивање. Осећа се нека претпразничка атмосфера, опрости ми боже, као пред Ускрс, којег, такође, славе непросвећени и затуцани појединци.
Домаћице чисте дворишта и испред капија, домаћини крече куће... најсавеснији попуњавају песком рупетине на коловозима кроз село, све у свему, велико спремање Пелиновца.
Коначно, дође и тај дан.
Све је организовано и спремно за сусрет са легендом југа.
Друг Шустер је нестрпљив, стално нешто проверава, исправља и дотерује. Ово је његов дан. Он мора да се докаже и представи у најбољем светлу пред другом Кристивојем Пајом, а овај ће знати да цени његов труд, па, ако бог да, тргне се као опарен,.. ма какав бог будало... он не постоји,... може се десити да га предложи за неку вишу функцију. Зашто да не? Зашто не би једне вечери у дневнику телевизије известили како је друг Бранко Шустер постао члан ЦКСКЈ. Да, да, ЦКСКЈ, ништа мање од тога. Шта су бољи они који су већ у том форуму? Многе од њих лично зна са радних акција, били су велики забушанти и курвари. Гањали су бригадирке, по целе ноћи ваљали се са њима у кревету, а ујутру би их пријављивали за ‘’лекарску’’, јер се не осећају најбоље, од великих напора на траси. Ето и таквих другова има, па им не смета да буду у највишем партијском форуму.
За њим се, на срећу, такви репови не вуку. Увек је био одани војник партије, строг и дисциплинован, а према другарицама је гајио највише поштовање и имао правилан став. Да ли је ред да он такав буде целога живота председник МЗ? ‘Ајте молим вас, што не иде, не иде.
Десетак пута излази на друм који води из Л. у Пелиновац и проверава наилази ли колона са важним друговима.
Друм празан, нема никог.Као у инат.
Већ постаје нервозан. Док неко не повика:
-Иду...иду! Друже Шустер, иду!
Колона црних мерцедеса заустави се испред окупљеног народа. Из гомиле чују се узвици: ‘’Живео друг Кристивоје, живеееео друг Паја! Добро нам дошао друже Пајо.
Отварају се врата ‘’мечки’’.
Шок! Изненађење! Неверица!
Уместо високог госта, излази подпредседник општине Л., друг Трајко Трандафил, бивши армирач у грађевинском комбинату. Удудучио се у тамном оделу, као за сахрану, опрости боже, али са црвеним каранфилом на реверу. Отпоздравља маси; мада га нико не поздравља. Чује се полугласно негодовање: ‘’Куј је па с’г овај, куј га је викаја да дође, ш’ће ни он, ми чекамо друга Кристивоја. Сас овога сам работија на зграђевине у Црну Гору, знам га ко злу пару’’, додаје један омањи гаравко, живих покрета и зелених очију које играју као на зејтину.
Како то већ бива, гунђање појединаца пригушују аплаузи задужених да аплаудирау у свакој прилици, на миг друга Шустера.
Гости се пењу на трибину, праћени ретким млаким аплаузом. Комешање и гунђање у маси, све веће.
Шустер покушава да спаси што се спасити може, зауставља оне који, разочарани, напустају скуп, вичући:
-Куде ћете? Да се несте мрднули, иначе пријаве милицији ће радив. Пази богати, не свиђа ви се кој нам је дошеја...ви сте ми па као за бољега...Стојте туј и да се несте померили, јасно?!
Кад би се удаљио, људи су одлазили, псујући испотиха: ‘’Море марш бре у п... материну! имам ја паметнији посао него да блејим овден.’’
Са разгласа чује се обраћање друга Трандафила:
-Другарице и другови, имам част да вас поздравим у име нашег друга Кристивоја Антоновића Паје, који вас све топло поздравља и извињава се што није могао да дође на овај величанствен скуп, јер је заузет важним државним обавезма...
Нешто јачи аплауз, али не довољно јак како је очекивао друг Шустер, што му ствара нелагоду и подиже жгаравицу, а чир почиње да се јавља реским боловима. Непрестано му одзвања у глави: ‘’Пропаде ти каријера...пропаде...голем си баксуз...ништа од це ка...’’
***
У то време сала за важне и познате другове, градског хотела ‘’Морава’’, личи на бојиште после боја. На све стране крш и лом стакларије и тањира, столњаци на поду, по њима се ваљају и играју, кога ноге још држе, пијани разузурени гости, све сами виђенији другови из Л., са председником као коловођом. Има међу њима и женске тевабије доведене за забаву и разоноду другова заслужних за њихов велики успех у вођењу општине и читавог подручја, поред Мораве.
Синоћ је стигла проверена вест из Београда, општина Л. проглашена је неразвијеним подручјем, па је тим поводом уприличена прослава. Велики је то успех ове политичке гарнитуре. Убудуће, нико ништа не мора да ради, паре ће притицати из фонда за неразвијене. Сви општински проблеми решени су. Неће бити зановетања и штрајкова радника, ни главобоља руководства са увек незадовољном радничком класом, мајчина јој...
Укратко, мед и млеко тећи ће улицама Л. народ само треба да понесе лонце, шерпе и остало посуђе, да захвати колико му треба.
Друг Паја, мортус пијан да га земља једва држи, седи; тачније, једва га придржавају да не љосне испод стола; две градске репрезентативке из ‘’клуба за забаву другова одозго’’, што ће рећи, из Београда.
Двадесетогодишњакиње у сукњицама мало испод пупка, кикоћу се блесаво и бришу забалављеног ‘’високог госта’’.
Шеф сале са двојицом конобара дискретно стоји иза паравана и прати ситуацију, да би, ако затреба, прискочио у помоћ другу Паји.
Већ гроги, као ћускија, друг Кристивоје покушава да једној од девојака гурне руку међу бутине, ова се извија као јегуља и избегава захват. Рука му клоне, не слуша га ни она. Покушава да пољуби, другу, у голе сисе којима му маше испред носа. Све се завршава балављењем и повраћањем на ‘’девојачке беле груди’’. Цикну млада као горска вила:
-Иди бре матори у пичку материну, ако не можеш да јебеш немој да ме балавиш, сву ме убљува, јеботе ко ми те доведе.
Друг Паја наклопи се на астал и пијано булазни:
-Гоооотов си Кри...стивоје... готов... ос..та...рео... си. До...шшшло вр...еме за стааааро гвооо...жђе. Рат и револу...ци...ци...ју си ус...пеш...но из...вој...ееевао, али...ову сек...сссуал---ну рево...лу...цију губишшшш...гууууубиш...
Скљока се испод стола. Репрезентативке вриснуше и побегоше у ћошак сале склонивши се иза зелених драперија.
Конобари прискочише да подигну палог борца сексуалне револуције, а шеф им нареди да га однесу у апартман не би ли се мало истрезнио. Потом ће се све поновити, зна то друг шеф, има искуства са ‘’друговима одозго’’, није друг Кристивоје први, ни последњи.
Нико од званица није приметио одлазак друга Кристивоја Антоновића Паје.
Весеље је настављено још бешње.
‘’Кад је бал, нек је сас музику!’’
Једном се живи.