Не може се Израел посетити без путовања до плаветнила Средоземног мора. Непоновљив је осећај видети га са азијског континента.
Прелеп осунчани децембарски дан, који значи све осим хладноће, освануо је окупан свежином. Како је јутро одмицало температура ваздуха се повећавала. Кроз јерусалимске улице упутили смо се до нове, модерне железничке станице Исак Навин.
Тачност превоза у овој гостољубивој земљи је пословична. И овога пута воз полази тачно на време. Очекује нас промена воза на стајалишту Бен Гурион, али следећи, који нас носи великом брзином до Хаифе, је већ ту. На дрвеном платоу мале баште се опуштено опружио безрепи мачак. Туристи му не значе ништа. Навикао се, опустио и мирно живи свој дан под Светим небом.
Кроз станични простор одјекују звуци клавира. Њишу се палме између платформи за стајање возова, иако смо испод аеродрома. Господину мачку ништа не смета, опружио се и допушта да призовемо сећања на наше банатске становнике.
Седамо у други воз који нас одвоси до највеће луке Израела. Хаифа је пред нама.
Пруга пролази кроз медитерански предео уз саму обалу. Негде се виде дуге пешчане плаже, а негде су оне заклоњене бројним стакленицима и безбројним плантажама поморанџи и банана.
На јерусалимској најчувенијој пијаци Механе Јехуда се могу купити необичне врсте поврћа и воћа којима не знам имена.
Циљ нам је ново светско чудо подигнуто у овом медитеранском граду: Бахајски вртови.
Запљускује нас шум таласа и мирис мора. Одзвањају сирене бродова, а на другој страни је ту ужурбани жамор града. Дрхти срце у грудима, плућа се шире опседнута мирисима зачина и ваздуха прожетог етеричним уљима Медитерана.
Лете галебови и својим криком парају сунчано јутро. Убрзо смо принуђени да се ослободимо вишка одеће. С јерусалимских седамсто метара изнад нивоа мора за кратко време смо на истом са свим становницима мора на свету. Све нас спаја бескрајно плаветнило и дарује исто богатство. Душа ми се радује.
Леп и модеран град богат различитим зградама које досежу небеске висине. Освајају нас и маме на нове видике.
Спремни смо на успон до чувених вртова. Очекују нас и маме причама о себи: Бахајски вртови.
У тражењу најкраћег пута нам помаже савремено чудо телефонске навигације. Правимо фотографије на уређеном степеништу. Наоружани војник нас упозорава да се тим путем не сме ићи, а фотографије се не могу правити.
Ипак нас пушта. Ми смо тек безазлени туристи у жељи за духовним богатством.
Чека нас брдо Кармел.
Успон је велик, али тамо се пружају бескрајни зелени травњаци подшишани прецизношћу краљевског берберина. Живице подрезане до савршенства. Поглед прелази с једне лепоте на другу, незасито узимајући све што се пружа.
Кроз врт воде стазе посуте ситним белим каменом. Оне се опет вијугавом елеганцијом крећу између жардињера с растињем из свих крајева света. Небројене су врсте кактуса, четинара, биљки необичних листова који маме на додир, али се то не сме.
Задовољавм се уживањем чулима вида и мириса.
Вртови имају бројне терасе од којих су тек неке отворене за туристе (четрнест их је у низу, степенасто подигнутих на брду Кармел). С једног нивоа на други се може околним путем и другим улазом. Успон представља напор, али добре патике су немерљиве вредности. Све се издржи. Тада бивате награђени: фонтане богате водом, камене клупе постављене између високих стабала и тишина.
На овом месту је забрањено конзумирање хране и цигарета. Може се чути само тихи задивљени шапат. И лако притајено задовољство добро скривеног усклика. О безбедностии се такође води рачуна: на сваком улазу су наоружани чувари и све ствари иду под скенер.
На средњем нивоу се налази Светилиште. Храм у који улазим изувена и у тишини.
Савршена тишина ме дочекује упркос бројним посетиоцима. Необичан мир обавија ово место.
Иза стакла су свећњаци и вазе препуне разнобојног цвећа. На зидовима дебеле таписерије. У четири угла су постављене велике вазе напуњене мирисним латицама. Стичем утисак да се налазим у великом, са грма, пажљиво одрезаном цвету. Ту сам тек на тренутак, дарована самим небеским миром, изолована од спољашње вреве великог града.
Као украс испред врта стоје на једном месту равноправно симболи три велике религије: ту су хришћанска јелка, јеврејска звезда и муслимански полумесец. Суживот је могућ.
На свом путу по Израелу сам ходочасник, поштујем све вере, не правим разлике које постоје међу људима и религијама. Бахајска вера се заснива на томе да је могућа једна религија која се темељи на свим религијама. Они верују у све пророке и једног Бога.
Како год, Бахајски вртови су богатством биља и птичјом песмом, можда делић раја на земљи, а сигурно је да су с правом добили статус новог светског чуда.