Закорачих преко запуштеног дворишта, осећајући се непристојно због војних цокула на ногама. Тама беше потпуна, необична на том девичанском месту. Све је наизглед било на своме месту. И бетонска стазица, и лоза што се пење уз гаражу, и дрворед јабука са леве стране.
Можда ме тек тама заварава, помислих. Дигох поглед на кућу која као да се завукла дубоко у сенку. Много сам зла видео док сам одсуствовао, па ипак мрачни прозори стегоше ми грло и застадох на тренутак. Можда ово и није иста кућа. Она коју памтим била је другачија. Осветљена и радосна.
Гурнух руку иза олука на добро познатом месту и за тренутак претрнух. Јесам ли ја уопште на правом месту? Исти град, иста улица, исти пут покрај гробља и сеновитог парка, иста извијена капија од кованог гвожђа...
Ипак, кључ беше само мало одмакнут у страну.
Откључах и уђох. Кућа замириса на плесан и влагу, уредна и недирнута. Све беше тачно на свом месту; фине чипкице, столњаци, завесе...
Све баш како је и требало да буде.
Осим једне једине ствари.
Једине која је те зидине чинила домом.
Седох за сто у кухињи. На креденцу беху уредно сложене разгледнице и фотографије. Блесава сликовница прошлих дана. Иако не пожелех ни да их видим, не успех да скренем поглед. Сретна нова година, телеграми, поздрав из Врсара. Тек да ме подсете како зима убија.
Поглед ми паде на тросед под прозором и сетих се дана када си ме први пут овамо довела. Мислима пролете поподне сладострашћа и твоји родитељи што ненајављено бануше.
И сетих се нашег венчања, ни најмање налик свадбама о којима се причало. Ти, ја, кумови и родитељи. О да, и моја мајка што се расплакала и разбеснела ме.
Тај тросед...
Исти на коме је мајка умрла, мени у наручју. Рак на мозгу, увенула к'о незбринута биљка. Један грцај и готово. Нисам успео ни задње речи да јој ухватим.
Изух цокуле, свукох униформу, али се још увек не пресвукох. Седох и осврнух се по пустој кући. Свуда ти, свуда матори, свуда прошлост. Тек да ме подсети како зима убија.
Знао сам где си, обавестили су ме. На тренутак се присетих не тако давне агоније читања полуписмене жврљотине. Кратко обавештење од комшије. Није добро са супругом. Живчани слом. Психијатрија. Обилазиће кућу. Беше то за време кратке паузе док сам чекао на семафору. Сулудо. Чекао сам зелено возећи провијант у опкољену касарну. Знао сам да смо окружени снајперима који вребају са кровова. И јасно се присетих како сам пожелео да неко запуца и реши ме мука.
Устадох и прошетах до шпајза. Одмакох кутију и видех да ниси открила моје скровиште. Или си од самог почетка знала за њега, само си зажмурила на једно око у име љубави?
Не знам.
Вратих се за сто, налих чашу и прогутах. Ракија је палила како је то Бог прописао, најпре гркљан, па утробу, али беше добро. Тако мора бити. Претурих џепове униформе, пронађох згужвану паклицу цигара и припалих.
Потом наново насух у чашу и повукох дим.
Нисам погрешио. Место је исто, али кућа није. Ледара.
Сутра ћу отићи до болнице.
Наравно.
Сутра ћу се посветити теби.
Али ноћас...
Ноћас ћу се подсетити како зима убија.
_____________________________________________________________________
