Не дај да те крше кршеви
Да те ломе већ сломљене душе
Незадовољне јер не виде даље од замазаног броја своје зграде
Да те изједају већ нагрижени остаци буђавог хлеба
Да те ломе они које је поветарац сломио
Зато те гурају
Желе да паднеш и потонеш
Да те жале и кажу била једном једна ...
Како је била добра и несрећна
Не дај да те крше кршеви
Сломљене чаше од најефтинијег стакла
Прави кристал не би дозволио себи да тако лако пукне на делове
То су имитације племенитих метала
Не дај да те мрве мрави који немају петљу да говоре о својим болима
Који ћуте и каче слике као да су најсрећнији
Лажу свет
Лажу себе
Претварају се да ме воле
А ја се претварам да им верујем
Живимо у претварању
Коме нема краја
Њихов омиљени кутак није неко лепо место у ресторану крај реке
Да живе живот сунца
Да миришу мирисе неба
Њихов кутак је буџак мале просторије
У којој се крију не би ли причали о теби
О мени
О свима
Чисте моје двориште толико чисто и мирисно најлепшим бојама љубавима
Уместо да узму најјаче металне грабуље и заграбуљају по својим оронулим животима
Не виде даље од замазаног броја на згради своје прљаве улице
Шта је њима један платан значио
шта је њима једна Аксиња значила док си је читала и замишљала како плаче на тихом Дону
шта је њима представљала Слобода за којом је Лола Рибар умирао
ништа
јер не виде даље од своје замагљене сенке
од свог блатом замазаног броја на згради
они не знају за слепу улицу из које си се вратио сваки пут кад си главом треснуо у знак
они ходају само право
они не смеју да скрену и залутају
и питају за помоћ
и изађу из ћорсокака
Ти смеш јер си тегла пуна храбрости
Само скини гумицу којом си везала крпу да не изађе из ње
Пусти је нек лебди
Нек лети до ситних душа
Можда се утка у њих и начини целину од лицемерних комадића
Не дај да те крше кршеви
скршени сопственом сујетом и незадовољством
и злим мислима
нек се претварају да те воле
а ти пукни од претварања да им силно верујеш
_______________________________________________________________
