Крунска улица је одисала свежином тог јутра. Само се чуо кас коња који је долазио из правца старог двора. Никодије и Никола Луњевица су ишли ка кући своје старије сестре Драге. Морали су да јој пренесу важну вест. Ђорђе Генчић је најавио да ће се свим силама борити да се млади неискусни краљ не ожени том „старом распалом удовицом , том жентурачом лаког морала“.
Драгине црне очи су помно упијале сваку реч. Као каква кошута плашљиво се увијала, гледајући ка прозору своје куће у Крунској улици. Њена дуга црна коса увијена у француску пунђу се вијорила док се она хитро окретала око стола. Браћа су волела старију сестру. После смрти мајке и потом оца, угледног Панте Луњевице, једини ослонац су биле сестре Христина и Драга.
Христина је била удата и није имала много времена за њих двојицу. Драга је остала удовица и све слободно време је проводила са браћом и млађом сестром Војком. Драга је управо одложила књигу коју је читала. Читала је, по ко зна који пут, њено „Мачје око“ . Била је поносна јер је она превела са француског тај роман. Волела је тај језик. Подсећао је на Бијариц, на то монденско летовалиште где је радила као дворска дама краљице Наталије. Сећала се сваког момента када је скочила у океан да спасе свог Сашу. Краљица јој је била захвална, али је и она била сада љута на њу. Разумела је Драга одлично. Наталија је желела принцезу Шаумберг Липе за свог јединца, младу и расну девојку краљевске крви. Драга је била старија тринаест година, била је удовица и сви су знали да је нероткиња. Драга се тако надала да, ако се уда за краља, подариће му наследника. Толико је то желела. Стално је пребирала по глави мисли мржње према бившем краљу Милану. Милан се трудио свим силама да је одвоји од Саше. Ништа је није могло одвојити од њега. Док га је гледала како намешта монокл, мајчински га је миловала по глави. Само је желела да га заштити од свега. Нико није смео да му науди. Била је спремна на све због њега. Толико се давала својој браћи и сестрама.
Светозар Машин, њен покојни муж, био је много страији од ње. Био је патријархалан и крутих схватања. Није га волела. Удали су је младу за њега. Светозар је умро и оставио је саму, неснађену и у веома незавидном положају. Морала је да брине о свима, понајвише о сестрици Ђурђини која је била болесна. Сећала се, док је још била у Церманкином заводу за девојке, колико је марљиво учила, не би ли стекла некакво богатство и бринула се о својим најближима. Сећала се веома често Светозареве смрти. Добио је страховит епилептични напад који није могао преживети.Март 1900. је био изузетно хладан. Драга је огрнула своју бунду коју јој је краљ поклонио и кренула ка вратима. Хтела је мало ваздуха , требало јој је да дише после вести о Генчићевој намери да осујети брак између ње и Саше. Како је дохватила врата, тако је чула поново кас коња. Овог пута то нису били Никола и Никодије, већ њен Саша. Није могао ни моменат без ње. Улетео је брзо и хитро, као и увек. Одмах јој је скинуо бунду и сео. Одмах је видео на њеном лепом округлом лицу да нешто није у реду.
„Mon cheriе, па шта је било, шта се десило мојој голубици?“ – питао је наивно, дечачки.
Знала је она са њим, умела. „Ама, ништа, Саша“ – одговорила је мазно.
Саша је инсистирао да му каже. Кад је чуо име тог лукавог Ђорђа Генчића, прорадио је бес у њему. Па неће, ваљда, њему један Генчић да одређује када, где и са ким ће се женити. Побогу, па он је краљ Србије. Александар је био нежно биће које је требало само волети и ништа више. Жељан љубави која му је била ускраћена у најранијој младости, у Драги је нашао жену, љубав, мајку и саветодавца. Није имао намеру да дозволи да било ко осујети његову намеру да се ожени њом. Наталија је писала сину дуга писма, убеђивала га да Драгиња Луњевица Мађин није жена за једног престолонаследника. Наталија је тврдила да је Драга руски агент, али Саша није хтео ни да чује мајку. Највише су га болеле приче о Драгином лаком моралу после смрти првог мужа. Знао је он ко то шири. Ширио је тај лукави Ђорђе Генчић.
Драга је знала да нема много времена. Пролеће је ширило свој дах и Александра је ваљало убедити већ у мају да оде пред олтар. Није смела чекати. Приче су колале све више. Генчић је постајао све опаснији. Бивши краљ Милан је давао све од себе да убеди сина да одустане. Александар је знао да мај те 1900. мора бити њихов месец. Изабрао је себи и кума. Кум ће бити нико други до руски цар Николај. Александар је био толико срећан да се срећа видела на његовом лицу свакодневно. Седео би за столом и размишљао о Драги.
Драга се тих дана сећала веома често догодовштина из времена док је као девојка службовала у Заводу госпође Церман, сећала се својих другарица које су је задиркивале да ће бити нечег од ње. Ревносно је учила језике, како је волела да пише. Сетила се часописа „Домаћица“, и како је слала своје радове не би ли зарадила који динар да прехрани своју породицу. Никола и Никодије су сада одрасли људи, али треба удати Војку и чувати Ђину. Драга је знала да мора да се избори да буде српска краљица. Волела је Сашу, а он је њу обожавао.
Дошао је тај дан, 23.јул 1900. Летње јулско јутро је мирисало на живот. Драга је тога дана требало да постане српска краљица и жена престолонаследника. Сетила се тог јутра мајке Анђе и оца Панте, који би сигурно били поносни на њу. Па она није било ко, она је унука Николе Луњевице, војводе из Другог српског устанка. Имала је чиме да се поноси. Била је тако лепа тог дана. Драга је постајала краљица српска. Нико јој није могао ништа. Ни тај злогласни Ђорђе Генчић ни биши краљ Милан..ни Наталија...
Драгу су људи или волели или мрзели. Није изазивала друго осећање. Њене крупне очи су гледале сваког ко је прилазио да честита испред Саборне цркве. Сваког је упијала. У тренутку док је Драга славила своју победу, дрхтава рука краља Милана је у Карлсбаду исписивала своје последње жеље. Било је то 23. јула 1901. само шест месеци пре него што ће прерано остарели монарх заувек заклопити своје очи. Док се мирис липе ширио изнад Саборне цркве, Драга је тријумфовала. Њено време је тек стизало. Тако је мислила.
____________________________________________________________________
