Анин сусрет са маминим пријатељицама из
дјетињства васпитавао је Ану и систематски усмјеравао на начин грађења посебних
односа са људима, оних снажних, другарских, привржених, који остају за цијели
живот, без обзира гдје животне ријеке распу своје каменчиће. Ана је памтила
срдачност жене са крша, која од среће
није знала како да покаже своју безграничну љубав према Аниној мами и њеној
дјеци нудећи домаћу, гастрономску понуду и сваки час запиткујући шта желе
пробати од јела и пића. На крају им је понудила мед као симбол чистоће и
здравља.
Историја је исцртавала пејзаж Стоца.
Различите нације и вјероисповијести слагале су своје боје у букету разноврсног
цвијећа. Бистрина Херцеговаца изњедрила је интелектуалце, научнике, пјеснике,
сликаре, архитекте, режисере и спортисте. Ана је посматрала оближње брдо Хргуд,
Брегаву препуну ситних рибица, неколико мостића, објекте, који су кориштени за
потребе снимања познатих ТВ серија и филмова. Познати режисер, Бранко Шотра је
рођен у Стоцу и никада није пропустио прилику да у својим серијама спомене
вољени град. Радознало је истраживала обале младости њене мајке повезујући
успомене са фотографија и слике у живо. Склапала је мозаик времена у коме је
њена мајка стасавала. Највише труда уложила је другарица Анине маме, потомак
породице историјског презимена, која је неуморном вожњом поклањала љепоте
једног дијела херцеговачког краја, возећи Анину породицу до Требиња и
Дубровника. Угошћене на посједу са карактеристикама једне владавине, Ана је
осјетила као да поново учи лекције из историје са приказима, који су се
помицали испред њених очију.
Сунчање на обали Брегаве остало је у
неизбрисивом сјећању. Другар Анине маме, прегазио је ријечицу са једне обале на
другу да би поздравио своју другарицу из основне школе. Када очи проговоре,
срце и душа поскакују од милине и радости.
Брескве и смокве за Ану су остале симбол
пријатељства. За вријеме кошаркашких гостовања на средишњем дијелу јадранске
обале, пријатељи Анине маме довозили су гајбе споменутог воћа за Ану и
кошаркашице.
У свакој сочној капи осликавала се топлина
душе и загрљај љубави. Вечерња шетња показала је специфичност малих градова у
којима се сви становници познају. Долазак туриста као по навици изазивао је
радозналост и упечатљиво посматрање, које се завршавало са увијек истим
питањем.
„Чије су оно дјевојке?“ – шапатом је
одзвањала радозналост и карактеристика мјештана.
Када добију информацију о поријеклу
гостију, охрабре се и почну прилазити носећи у очима херцеговачки понос и
осмијех оивичен препознавањем предака.
Столац,
градић у коме се на моменте осјећа као да је вријеме стало, шармира туристе и
случајне пролазнике, остављајући мирис патине, носталгије и стваралаштва.
(КРСТАРЕЊЕ, Александра Броћета, Бесједа, Бања Лука, 2020)
_____________________________________________________________________