Град се великодушно захвалио Олимпијцима, који су донијели медаљу са Олимпијских игара бранећи боје тадашње државе. Значајна улица на новоизграђеној раскрсници добила је назив Улица Олимпијских побједника. Бањалучки Олимпијци добили су своју улицу у новом дијелу града поред насеља, које красе млади, брачни парови. Улица погледом додирује и благо се наслања на парк "Младен Стојановић".
Величина успјеха бањалучких спортиста описана је и испричана из пера познатих новинара. Поред спортиста, Бањалуку чине поносним пјевачи, глумци, а посебно чланови културно–умјетничких друштава.
Најдраже и једно од најпознатијих друштава је КУД "Веселин Маслеша". Друштво са дугом традицијом изњедрило је вишедеценијске генерације, којесу талентом, вјежбом и осјећајем за ритам, публику чиниле посебно усхићеном и сретном. Ана је пратила рад друштва осјећајући велики понос. Крајем осамдесетих година, Анина сестра је проглашена најбољим женским играчем друштва. Величанствене турнеје по бившој држави и на европским бинама шириле су љубав према музици и народним обичајима развијајући нераскидива пријатељства. У Бањалуци су одржани концерти за памћење. Дом Армије, Народно позориште и тврђава Кастел памте склад покрета, који су се испред очију посматрача претварали у један дах, један корак, један узвик и један осмијех. Специфичне народне ношње са одређеним карактеристикама за сваку игру из бивших република тадашње државе доносиле су раскош дугиних боја у колориту музике доперфекције извјежбаног оркестра. Сваке године, један концерт је потписивао посвету на срцима љубитеља фолклора. Гламочко коло, игре из Македоније, Србије, Славоније, Црне Горе, Словеније на моменте су личиле на врхунску глумачку представу.
Почетком деведесетих, нежељени рат, зауставио је распјевану младост. Занемјели су бубњеви, хармоника, виолина, контарабас, гитара и покрети. Народна ношња, уредно сложена у ормаре више никада није дочекала једног члана са топлим осмијехом. Његов живот положен је за Републику Српску.
Године су пролазиле и након поновног окупљања чланова друштва, полако су почеле пробе. Осјећај ратне несигурности и кошмара са нијансама носталгије лагано се повлачио уступајући мјесто љубави, вјери и нади. Дугогодишње, упорне вјежбе играча и чланова оркестра ношене стрпљењем и трудом довеле су друштво до посебног концерта.
2014. година. Народно позориште Републике Српске. Позорница одише патином и носталгијом. Сва мјеста су попуњена. Љубитељи културне баштине, народног фолклора, а посебно љубитељи посебног, културно умјетничког друштва, пријатељи, породице, родбина, радне колеге и становници града, који прије рата нису имали прилику гледати концерте "Маслеше" са радошћу су чекали почетак концерта.
Завјеса на позорници подигнута је тачно на вријеме. Водитељ конферансе сапрепознатљивом бојом гласа означио је почетак дајући шлагворт за вече обливенослаповима емоција. Историјат КУД "Веселин Маслеша" отварао је слике прошлости испред очију посматрача. Године су се стапале у један тренутак – наступ након неколико деценија. Излазак оркестра и чланова ансамбла проузроковао је пролом дуготрајног аплауза изазивајући благу језу, која се појачавала са првим тоновима. Измјењен изглед играча и музичара није угасио и умањио ширину и топлину њиховог осмијеха. Зрелост је заиграла и пружила фолклорни спектакл до границаиздржљивости. У једном моменту све се почело преламати. Некадашња младост претопила се у стабилност са понеком бором око углова очију, занесених и заглављених негдје давно на почетку уласка у живот одраслих.
Ана је посматрала сестру. Дивила се њеном, непогрешивом осјећају за ритам и непролазном, бисерном осмијеху. У руци некадашљњих дјевојака, а тог момента зрелих жена, вијорила је бијела, намотана марамица.
Марама, кошуља, сукња и опанци меко су се помјерали при промјени ритма. У једном тренутку, дошло је до подврискивања. Као некада.... када су се рађале прве симпатије
између два увјежбана корака и када су се тражиле посебне очи, које су пружале милину емоција. Публика је са сузама дочекивала сваки такт, сваку промјену игре и упијала је све, апсолутно све као уморни путник на измаку снаге од жеђи. На крају једне игре и на почетку сљедеће, аплауз је грмио, дланови су трнули од дуготрајног тапшања. Поштоваоци друштва, чекали су крај концерта и исти доживљај након непрегледних година, које су прохујале брзином муње.
Први такт је довео до усхићења. Игре из јужне Србије и Македоније. Цијело позориште је било на ногама. Бис за бисом. Нико није желио завршетак концерта.
Када се просуо задњи звук помијешан са тоном, задихани чланови држећи се за руке дубоко су се поклонили занесеној публици.
Тешка, плишана завјеса полако се спуштала покушавајући смирити ерупцију емоција. Ана је изашла из позоришта свјетлуцавих очију. Успомене су развлачиле њено срце. Кратак поглед на прохујалу младост уронио је у реалну стварност, закључујући да је због оваквих и сличних тренутака вриједило бити рођен баш крајем шездесетих.
Александра Броћета, Крстарење, Бесједа, Бања Лука, 2020.
__________________________________________________________________