„Моја баба беше ми Бугарка, дошла из Совију код деду у Врање, баба ми беше убава као каква лепотиња“ – причала је. Налепше је баба причала када је описивала родни град.
„Небо плаво, помутило се са облаци, звезда упекла, а ја гу гледам и оплакујем. Изведем си козе на испашу, а цвеће око мене мирише ли мирише..рај како га зову.. Жељна сам мој крај, стару мајку да си видим само још једном...“ – заискрила би суза у оку баба Лепосаве.
„Удаше ме кад почеја рат, први ли свецки рат, тако га зваја мој отац. Доведоше ми Славка кујунџију, он си беше омален, не ми за срце прирасја, ал' нема, то ти је.. Не искаш си друго, што ти ги довели, то ти је!''
Славко кујунџија је био из суседног села, Трговиште се звало. Беше сиромах, није имао ништа до две краве. Руке му беху вредне, шта је око видело, то је рука направила. Лепосава беше висока, танка, лепа, убава... Није била за њега. Памет је имала као ретко ко. Није школе видела, али је зборила као какав мудрац. Славко имаше османаест лета, а она четрнаест. Дете к'о дете, шта је знала. Није хтела да се удаје, али ко је питао. Окућише се, дође једно дете, па друго. Славко је радио колико је могао, дан – ноћ, ноћ –дан. Виђала би га касно увече, запрљаног и уморног. Врло често би мирисао на врућу шљивовицу, цела соба би замирисала када би ушао знојав и припит. Није Лепосава волела кад је пио. Улетео би у кућу, бацао би све са стола, драо се на њу ни криву ни дужну.
„Што ти леба загореја, црна црнице? Куде си се денала, кад ниси ни леба могла да испечеш како га ваља?“ – викао би по кући, будећи децу. Лепосава би кумила и молила да престане.
Причало се по чаршији да је избио рат. Србији је Аутроугарска дала ултиматум да прихвати захтеве или да дође до сукоба. Франц Фердинанд је страдао, Србија је мислила шта ће и како ће. Никола Пашић, председник владе, ноћима је био у двору, мислећи са краљем Петром шта ће даље. Није било сумњи да ће доћи до објаве рата. Лепосава је све то слушала од људи који су причали шта је ко знао или чуо.
„Леле, Славко, ако си дојде до рат, што ћемо, Бугари ће с ову страну да нас сатру!“ – плашила би се.
„Ћути, море, ти ми се разумеш које је рат, ћути си и ради!“ – Славко би жени затворио уста.
Испоставило се да је млада жена била у праву. Славко је убрзо мобилисан и одведен. Рат је ударао са свих страна. Деветстопетнаеста беше најгора. Србију окупираше непријатељи. Врањски крај заузе Бугарин. Надалеко се причало о зверствима које су бугарски војници чинили над срспким живљем. Лепосава се толико плашила прича. Била је сама са нејаком децом у кући. Ту августовску ноћ Лепосава неће заборавити никада. Касно после поноћи, неко је залупао на врата.
„Отвори!“ – пробудио је мушки храпав глас.
Брзо је устала, навукла на себе вунени прслук и похитала, мислећи да су вести од Славка. Тројица пијаних војника су били наслоњени на дрвену клупу испред врата. Покушала је да затвори дрвена врата, али мушке пијане руке су биле јаче од нејаких Лепосавиних прстију. Деца су се пробудила и најмлађи Јованча је плакао тражећи мајку.
„Пустите ме, браћа, које треба да вам дам, да си изађете!? Имам си нејач у кући, преклињем вас!“ – плакала је, стежући уста. Гризла је доњу усну, а ноздрве су јој биле пуна суза. Мислила је да ће се угушити од недостатка ваздуха. Стегло око срца па неће да попусти. Најпијанији Бугарин је гурнуо на сламу на којој су била деца.
„Лежи си доле, знаш ти којо нам треба“ – прозборио је храпавим гласом.
„Немој, братко, преклињем те, нејач ми ту, немој све ти цветало“ – молила је млада жена .
Растргао јој је сукнену спаваћицу и ударио је по лицу мокром од суза. Црна дуга коса се умотала око руке, као да си је намерно тако везао. Друга двојица Бугара су тражила храну по кући. Бацио је на сламу и почео да скида панталоне. Лепосава је цвилела од страха не престајући да моли да престане. Одједном се појавио дечак поред њих. Најмлађи Јованча се пробудио и дошао да тражи мајчицу.
„Мајкице моја, мајкице“ – зацвилео је као какав промрзли пас. Пијани Бугарин се одједном померио скроз у страну, као копривом опрљен. Укопао се у месту. Ни да макне. Само је вукао панталоне које су му биле смакнуте до колена. Лепосава се отресла, скупила спаваћицу на месту где је била подерана и пришла малом.
„Дођи си, сине мој, дођи“ – зајаукала је плачним гласом.
Бесни Бугарин је повикао нешто на неразумљивом бугарском двојици другова. Вероватно је требало да крену. Брзим кораком је излетео напоље. Ни реч није прозборио. Само су се затресла дрвена врата на оронулој кући.
Лепосава је стегла Јованчу најјаче што је могла. Уместо она њега да умири, он је умиривао њу. Мале хладне ручице су јој миловале косу.
„Мајчице, мајчице“ – само је понављао.
Дуго га је држала у наручјe , све док није заспала. Заспала је од страха и среће истовремено. Утонула је у сан какав скоро није имала. Када се пробудила, осећај трњења је био присутан у нејаком женском телу. Устала је и умила лице. Ваља изаћи на ливаду и одвести краве на испашу. Данас је нови дан. Ноћ ваља заборавити, као да се није ни догодила.
„Врање беше поголем град, поубав ...а небоооо плавооо, као каква плоча. Звезда упекла, сунце ме милује по косу, а ја лежим и миришем булке на ливаду“ – завршила би беседу моја баба Лепосава.