Видак Стојовић: Антологијска бесједа Петра Милатовића Острошког на промоцији своје научне студије „Сабрани староставни српски списи“ 13. октобра 2022. године у Подгорици

Петар Милатовић Острошки

     У Подгорици je 13. октобра 2022. године  у Српској кући у Подгорици, пред многобројним посетицима промовисана знаменита научна студија Петра Милатовића Острошког „Сабрани староставни српски списи“ у организацији Српске куће из Подгорице, Удружења новинара Црне Горе из Подгорице и Међународног удружења књижевника „Горски видици“ из Даниловграда.
     Ово дело заједнички су објавили удружени издавачи: Књижевна заједница "Васо Пелагић" из Бања Луке, Међународно удружње књижевника "Горски видици" из Даниловграда и издавачке куће "АСоглас" из Зворника. Рецензенти су Миладин Берић из Бања Луке, Огњен Војводић из Подгорице и Александар Александрович Бабошин из Петрограда. Уредник је Ранко Прерадовић, стручни сарадник Мирна Милатовић, а  компјутерску обраду и прелом урадила је Зорица Крећа из Приједора. 

     О књизи су говорили: протојереј Предраг Шћепановић, Емило Лабудовић, директор Српске куће, Иван Милошевић, секретар Удружења новинара Црне Горе, Огњен Војводић, филолог и рецензент ове изузетно вредне студије и на крају сам аутор.

      Међу многобројним гостима налазио се и Пјотр Свирин, замјеник амбасадора Руске федерације у Црној Гори који се аутору Петру Милатовићу Острошком захвалио на поклону руској амбасади и руском председнику Путину у име амбасаде Русије и руског председника.

     У свом излагању аутор Петар Милатовић Острошки, између осталог, нагласио је:

      „Припремио сам ову научну студију на бранику српских виталних интереса, студију о сабраним староставним српским списима (јеванђељима, псалтирима, апостолима, минејима, зборницима, хрисовуљама); студију о запостављеној златној српској средњовјековној књижевности са прећутаних 60 аутора, ону златну средњовјековну српску књижевност коју су Ватикан и бечко-берлинска историјска школа програмски прикривали из вјерских и историјско-политичких разлога, а што је наметнуто српској историографији као научна норма и срамотна догма!

     Зато, данашња историјска наука о Србима није ништа друго до плагијат и фалисификат који нам је “подметнула“ ватиканско-бечко-берлинска историјска школа, а са циљем оправдања великоњемачке империјалне политике кроз синтагму Drang nach Osten (Продор на исток).

     Њемачка академија наука се при крају XX вијека, тачније речено 1980. године, ипак одрекла такозване „нордијске“ историјске школе из XIX вијека, али јој је и даље одана Српска академија наука и умјетности (САНУ).

      Као што је познато, Ватикан је посијао сав раздор међу Србима још од сукоба браће Светог Саве – Вукана и Стефана да би касније кумовао масонско-комунистичком и наци-фашистичком стварању вјештачких нација од постојеће српске и овом студијом коју сам припремио дајем свој скромни допринос брисању из домена важности лажних комунистичких нација.

Протојереј Предраг Шћепановић

      Њемачки лингвисти и историчари: Гајзе, Депен, Топер, Камајер, Илиг и многи други у својим дјелима доказују ватиканске фалсификате анализирајући средњовјековна дјела настала у вријеме ренесансе под окриљем Ватикана.

      Познато је да је Ватикан у XVII вијеку организовао фалсификовање српске историје дописивањем дјела Константина Порфирогенита, а истовремено књигу Марва Орбина „Краљевство Словена“ Српска књижевна задруга објавила је 1968. године без прве 244 стране. Замислите, без прве 244 стране. Је ли се неко запитао зашто је то тако?

      Није, него су сви програмирано ћутали, од САНУ, преко научних институција, историјских института до књижевника, историчара, новинара, професора и тако даље. Срамно да срамнје не може бити.

      Ватикан, Беч, Берлин свима њима, свим ћутолозима треба да додијеле ОРДЕНЕ ВЕЛЕИЗДАЈСТВА!

      У првом поглављу ове студије објављујем приказе 46 најстаријих и најпознатијих српских јеванђеља, псалтира, апостола, минеја, зборника, хрисовуља…

      У другом поглављу објављујем приказе 60 аутора са потпуном биографијом, фотографијама, илустрацијама, одломцима из њихових најпознатијих дјела.

       У трећем дијелу објављујем детаље центара српске духовности и писмености и то тачно 113 у: Србији, јужној Србији званој Маћедонија, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Словенији. Ти центри српске духовности и писмености били су врхунски универзитети у Средњем вијеку. Дакле Срби су у Средњем вијеку имали 113 Универзитета, а цијелаа Европа у то вријеме није имала ни свега десети дио онога што су Срби у то вријеме имали. Све је ово до сада било прећутано.

Огњен Војводић

      На крају ове студије истакао сам да се надам да ће се у скорој будућности неко одважити да све ове центре српске духовности и писмености обједини у обимној монографији у слици и ријечи.

      За припрему ове студије користио сам огромну литературу, тачније речено 477 дјела. Списак коришћене литературе објавио сам на крају студије у одељку „Литература“.

      Такође сам користио: Збирку инкунабула, старих и вриједних штампаних дјела у Аустријској националној библиотеци у Бечу; Рукописни фонд Универзитетске библиотеке у Бечу; Збирку рукописних књига Народне библиотеке Србије; збирку рукописа и архивалија Националне библиотеке Ђурђе Црнојевић на Цетињу; Одјељење старе и ријетке књиге и посебних фондова САНУ у Београду; Рукописно одјељење Баварске државне библиотеке у Минхену; Рукописно одјељење библиотеке Клементинум у Прагу; Рукописно Рукописно одјељење Националне библиотеке Русије у Санкт Петербургу; Рукописно одјељење Тринити колеџа у Даблину; Рукописно одјељење библиотеке Марцијана у Венецији; библиотеку Мехитариста у Бечу; Рукописно одјељење Универзитетске библиотеке у Грацу; Рукописно одјељење Универзитетске библиотеке у Салцбургу.

 

Пјотр Свирин, замјеник амбасадора
Русије у Црној Гори прима од аутора
студију на поклон за руског председника

    Сигурно сам много тога прескочио, јер ову материју треба да тимски обради неколико десетина, а не један човјек ма колико био способан и ма колико био генијалан.

       Дозволите ми да изразим свој став.

      Наиме, љут сам на комплетну САНУ, љут сам на Удружења књижевника у Србији, Црној Гори и Републици Српској, љут сам на плејаду научника, академика, књижевника, историчара.

      Љут сам што су његовали капитулантски став и правили труле компромисе на српску штету.

     Љут сам што су српске бисере систематски прећуткивали, што још прије 50 или 70 или 100 година нијесу систематски обрадили ову материју, што нијесу приступили организовано, дакле тимски, него су све препустили стихији.

       Љут сам што су били одани ЋУТОЛОГИЈИ, јер да није било масовне ЋУТОЛОГИЈЕ НЕ БИ БИЛО НИ ФАШИСТИЧКЕ, НИ НАЦИСТИЧКЕ НИ КОМУНИСТИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ!

      Неко ће рећи, ПА БИЛО ЈЕ ТАКВО ВРИЈЕМЕ!

      Тачно, али је тачно да сам и у том ЗЛОВРЕМЕНУ лично стао на црту свим манипулаторима и народним гробарима.

      Наравно, платио сам високу цијену кроз три робије и 40-годишњу емиграцију, укључујући и два атентата на мене. Жртвовао сам грађанску лагодност и кренуо Голготским путем истине и кад бих се поново родио опет бих кренуо истим путем Истине.

      Имајте на уму да онај ко Истини служи онако како Бог служи грешнима тај постаје аристократа неба по овоземаљској плакаоници и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство и Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом купује се цијело небо које је свима нама изнад глава!

      Непоправљиво одан Истини одлучио сам да се жртвујем и да утрошим 15 година научно-истраживачког рада који је, у ствари, био рударски напоран посао, а то знамо само нас двојица, Бог и ја!

      Бог је био мој савезник и успио сам да овај научни рад доведем до краја.

      Али нећу се зауставити на овоме. Већ је у припреми студија о писмености Србаља под насловом ЋИРИЛИЦА ЈЕ НАСТАВАК СРБИЦЕ, јер ми Срби имамо писменост равно 7530 година. 

      На све њих може се примијенити дијалог МОГУЋЕГ и НЕМОГУЋЕГ!

      Наиме, МОГУЋЕ је упитало НЕМОГУЋЕ: „Гдје ти живиш?“, а НЕМОГУЋЕ је одговорило: „Живим у сновима неспособних!“.

      Сапиенти сат! – што би рекли Латини, старе варалце, што у преводу на српски значи – ПАМЕТНОМЕ ДОСТА!

      А да ли смо се ми још опаметили? Одговорно тврдим да нијесмо. Ми и данас прећуткујемо оно што нам боде очи и што чак и слијепци виде!

      Довољно је да се осврнемо око себе. И шта ћемо видјети? Видјећемо да је данашња политика вјештина да се некоме нешто отме да онај коме је нешто отето има осјећај да му је нешто поклоњено!

      Видјећемо да је историја, како су давно примијетили и Волтер и Шопенхауер, најобичнија ризница злочина на свим странама!

        Видјећемо да је ЛАЖ устоличена на престолу, а ИСТИНА бачена на буњиште!
       Е да не би Истина и даље била на буњишту морао сам пред својом савјешћу да приредим ову студију на ползу васколиког српског народа широм земаљскога шара по којем неко појмове мијеша и логику вара!
      Видјећемо да је ЛАЖ устоличена на престолу, а ИСТИНА бачена на буњиште!
     Е да не би Истина и даље била на буњишту морао сам пред својом савјешћу да приредим ову студију на ползу васколиког српског народа широм земаљскога шара по којем неко појмове мијеша и логику вара!

С лијева на десно: Огњен Војводић, Предраг Шћепановић;
Петар Милатовић Осрошки и Иван Милошевић

     Да закључим, са овим својим дјелом намјера ми је била, и остала, да иницирам даља и свеобухватнија истраживања ове неоправдано запостављене материје. То је најмање што можемо да урадимо за наше потомство!
     Ми се поносимо нашим прецима, али ми данас својом ЋУТОЛОГИЈОМ ризикујемо да се потомци стиде нас као предака.
       Да се то не би десило раскидајмо ланце заблуда и превара.
      Убиједили су нас да ћемо бити слободни једино ако се покоравамо њиховим манипулантским законима и ако будемо захвално љубили гробарску лопату у добу просвијећеног ропства!
     Својим пристанком на сопствену негацију пуну неслободе, ми смо се упустили у страшну борбу против Бога, јер Бог је хтио да се родимо слободни, али не заборавимо да је битку против Бога свако изгубио у историји.
   Зато раскивајмо властите окове у себи које смо својим неразумним пристанком себи начинили… Будимо људи по мјери Бога!
    Из свих ових разлога, као и из осјећања одговорности према потомству и својој савјести, одлучио сам да српском роду и породу подарим ову студију на бранику српских виталних интереса.“
      После Милатовићевог говора уследио је разговор са многобројном публиком коју је живо интересовало како је Милатовићу успјело да у бечким архивама и на Универзитету дође до 160 оригиналних средњовјековних српских рукописа које је узалуд наша држава тражила од Беча девет пута од 1945. године, а што је аутор објавио 2019. године у знаменитој студији „Срpско благо у Бечу….“.