Надежда је мислила најчешће о оцу Сретену. Сећала се његових прича о детињству и жељи да буде другачији. Рођен је у Сугубини код Трстеника далеке 1856. Сећала се приче да је та јесен када се родио мали Сретен била необично топла за то доба године. Причао је ћерки како је мајка, чим га је родила, рекла да ће бити нешто од њега. Његове крупне очи су мило гледале и пратиле сваки њен корак. Док је растао, волео је да проучава све што га окружује. Дрво је било дрво, али је Сретен морао да добро испита зашто је баш те врсте.
Обилазио је околна имања и упознавао разне културе. Све је волео да зна. Радозналост га је одвела на даље школе. Отац јој је причао да је школа за њега била степеник ка вишем знању. Сећао се гимназијских и студентских дана, што је Надежди Ани било најзанимљивије да слуша. Тако је волео да подучава младе. Стално је говорио Надежди и Миловану да треба да раде, уче и сазнају све на примерима. Они тада нису схватали његове речи као важне. Деца као и сва деца јурила би двориштем док је отац покушао да им прича о Немачкој, где је провео најплодније студентске дане. Говорио је о Хајделбергу, Берлину, о немачком језику који је тако другачији од српског.
Обилазио је околна имања и упознавао разне културе. Све је волео да зна. Радозналост га је одвела на даље школе. Отац јој је причао да је школа за њега била степеник ка вишем знању. Сећао се гимназијских и студентских дана, што је Надежди Ани било најзанимљивије да слуша. Тако је волео да подучава младе. Стално је говорио Надежди и Миловану да треба да раде, уче и сазнају све на примерима. Они тада нису схватали његове речи као важне. Деца као и сва деца јурила би двориштем док је отац покушао да им прича о Немачкој, где је провео најплодније студентске дане. Говорио је о Хајделбергу, Берлину, о немачком језику који је тако другачији од српског.
Док је радио у Учитељској школи у Алексинцу, стално је маштао да буде управитељ. Желео је школу по својој мери. Свима је говорио да стално треба истраживати, сазнавати и учити. Препричавао је Миловану приче из Беча, догодовштине из Лајпцига, али као да сина нису дотицале те педагошке саге које је отац беседио. Милована је занимала војска и он се предао томе. Надежда је слушала оца, али дубоко у себи је носила печат свог деде Милуна.
Година 1888. беше веома плодна за породицу Аџић. Дошли су у малу варошицу на Белици. Јагодина је почела удисати европски дух. Сретену Аџићу беше поверено управитељство над Учитељском школом. Надежди су се дубоко уразале очеве мудре речи на отварању школе и отад су стално биле присутне у њеној глави: „Од колике је користи народна школа за народ и државу није потребно особено доказивати. Доста је само да се сетимо, како се данас сви просвећени народи и све срећне државе отимају да отворе што више и што бољих народних школа, те кроз њих да унесу у народ што више и што чистије светлости од спасоносне просвете. Уз ту трудбу, да буде што више и што бољих народних школа, иде упоредо и неодвојно трудба да се спреме што бољи учитељи. Јер, заиста, господо, нека је школска зграда најсавршенија, а ђаци прави анђели, када се даду они у руке неуку и неспремну учитељу, тешко ће бити и тој школи и тој деци, и оној „просвети“ коју ће она добивати од тог учитеља. А нигде нису тако опасне и тако недогледне зле последице од лошег мајстора, као што су у школи. Отуда су добре учитељске школе важна потреба државна и народна. Из тога, ето, узрока труде се данас сви просвећени народи да имају што више и што бољих учитељских школа. Из тог истог узрока установљена је и ова нова учитељска школа, овај нови расадник просветни, чије отварање ми данас вршимо на овај свечан начин.“ Слушали су га помно будући несвршени студенти, гледали су у свог учитеља и упијали његове мудре речи. Занимљиви управитељ је увек био отворен за своје студенте. Проводио је све своје време у школи. Стално је говорио да школа мора бити занимљива. Надежда је волела са оцем да оде до парка школе у ком је било разних врста биљака, воћа и поврћа. Са сваког пута Сретен би донео коју нову врсту. Уживао је у мирисима који су испуњавали парк.
„Види, кћери, ово је чемпрес, а ово оморика“ – говорио би док су шетали парком.
„Имамо и то, оче?“ – упитала би.
„Имамо, свега, имамо“ – срећно би одговарао управитељ.
Показивао јој је свој најновији подухват на који је посебно био поносан. Пољске учионице су биле постављене једна уз другу. Сретен је објашњавао ћерки како су постављене и колико ће значити сваком студенту рад у њој.
„Оче, зар је ово либански кедар?“ – питала би девојка.
„Тако је, и либански кедар, и секвоја, сибирска павлонија, смрча из Колорада, јапанска софора....е кћери, а имамо и домаће врсте. Твој отац је посебно срећан када угледа златолисту букву и тису са Дунава...'' – поносно би набрајао све врсте које је зналачки неговао и гајио вредни управитељ.
„Видиш, свака пољска учионица је у хладовини и зеленило је окружује“ – настављао би Аџић.
Надежда је слушала сваку очеву реч и беше јој мило да отац има тако пуно поверења у њу и жели да јој исприча све мале и велике тајне парка Учитељске школе. Зграда беше велика, зидови бели и равни. Свака учионица беше пријатна за рад и учење.
„Знаш ли, кћери, да твој отац води дневник о школи? Да, стигао сам до пет стотина страна...“ – прозборио је учитељ.
Надежда је схватила колико је оцу било важно управитељство.
Једног дана, док је Надежда читала на балкону куће, дошао је отац сав срећан и важан. Позвао је Милеву са децом да им саопшти важну вест.
„Е па драги моји, имам охрабрујуће новости за све. Ви знате колико је мени важно телесно образовање. Донео сам фудбалску лопту у Јагодину. Прву фудбалску лопту у ову варош...“ – био је усхићен управитељ.
Коначно је жеља Сретенова могла бити испуњена. Будући учитељи су се могли телесно образовати. Надежда се дивила очевој вољи да уведе толико нових ствари. Најзанимљивије јој је било када је управитељ рекао да би било тако фино увести ручни рад за мушкарце. Када је био уморан, није одмарао. Стално је био заузет. Волео је своје пчеле које су га смиривале после напорног радног дана. Стално је понављао својим студентима да морају бити радни, вредни и упорни, разумни и предузимљиви. Сећала се Надежда када је краљ Петар Ослободилац дошао у посету Јагодини. Како је само управитељ био узбуђен и срећан. Краљ је дошао у Јагодину тајно 1915, нико није знао за ту посету. Дошао је Аџићу да повери зидање баше на Опленцу. Сретен је данима био усхићен и само је породица знала за ову посету. Све је дао за Учитељск школу. Дане својих најлепших година, непроспаване ноћи...Стално су се рађале нове идеје како унапредити школу.
Надежда је тужна седела испред манастирских врата и сећала се очевог разочарења. Јагодину је напустио после Првог светског рата, разочаран и несхваћен. Тако пролазе највећи умови – размишљала је. Повукла се у манастир и присећала својих најмилијих. Духовни мир је нашла далеко од породице. Само су успомене навирале као какве капи досадне јесење кише по прозорима. Сећања су излазила као преврнута постава џепа капута. Унутар тог џепа, налазила су се највреднија осећања. Очева посвећеност, мајчина безличност и војничка смрт брата Милована су је пратиле као сенка на сунцу. Надежда, игуманија Ана Аџић, чувала их је до своје смрти.