„На, ево, засади, уздравље ти се родила!“ – пружи му старом дрхтавом руком.
Споменка беше лепа једра девојчица, вредна и хитра као метак. Са пет година навукла би стару капу, дебелу вунену сукњу и опанке, узела мотичицу и ишла са оцем у надницу.
„Ајде, тато, 'оћемо ли?“ – питала би сваки пут истим умилним гласом. Док би ишли ка њиви, Младен би је зачикавао. Споемнка би причала све време, не стајући.
„Тато, ја ћу ти помогнем. Има да копамо цео дан“ – не би се заустављала. Младен је ишао крај ње и повремено би је задирнуо.
„Мала си ти, ћерко, не умеш ти то лепо“ – смејао би се.
„Нисам мала, нисам, тато!“ – одмах би се разљутила мала.
„Ниси, ниси“ – повлађивао би јој отац.
Та 1908. беше спарна. Жега нека осуши њиве, попуцаше као стакла. Звезда упекла од ране зоре. Споменка би се играла у забрану са децом, а Младен и жена би копали по цео дан. Није се Младен разумео у политику. Није га ни занимало. Највећа брига му је била да му њива буде окопана и кукуруз стигне на време. Ноздрве би му се рашириле од беса кад би неко споменуо рат.
„Гледај ти, чичо, да нам стигне 'рана, пусти ти краља да води политику!“ – умешао би се.
„Зна чика Пера шта треба да ради, ти ће му кажеш“ - настављао би бесно разговор састарим комшијом. Чуло се само да Србија не може више да извози свиње на север. Не зна Младен ни што ни како. Чуо је нешто, ал шта он има да разглаба ту. Не може и то је.
Осетила се глад. Младен би по цео дан радио на њиви, није тај ни имао времена кад да мисли о томе. Споменка је расла у стаситу девојчицу. Њене округле плаве очи су упијале сваку очеву реч. Чинило се некад да девојчица не дише док би слушала шта комшије причају о рату.
„Тато, ал неће да буде рат?“ – питала је Споменка.
„Ма, как'и рат, ћерко, нема од тога ништа. Држи ти мотику са ту руку лепо“ – узвратио би Младен. Почело је и њега да брине стање у држави. „Тато, ајде да седнемо мало код ону нашу крушку, што си посадио кад сам се родила, 'оћеш, тато?“ – сваки пут би исто питала. Дошли би до крушке, сели испод ње, а Споменка би је обгрлила и шапутала нешто што ни Младен није разумео.
„Тато, мајка каже да испод крушку живе виле“ – рече она.
„Нема, ћерко, виле, то мајка сањала“ – насмеја се отац.
Споменка је и даље грлила гранчице, мазила их малим ситним рукама и бајала нешто себи у брк. Младену се чинило као да прича са неким измишљеним људима. Није умео да објасни.
Година 1914. није мирисала на добро. Осећао је Младен у ваздуху. Засуче бркове, рашири ноздрве, натакне сламени шешир, сламку у уста, мотику у руке и низ поље... Споменка је ишла за њим. Била је већ девојчица. Умела је лепо да држи мотику обема рукама. Копала би по цео сат, не стајући. Понела би крчаг са водом да пију кад се уморе. Мајка би доносила погачу умотану у крпу и сира, да се поврате од рада. Мајка је чувала малу браћу код куће. Споменка беше најстарије чељаде. Барабар је радила са оцем све послове. Док би ишли ка пољу, застајали би сваки пут да она пребаје нешто својој крушки на путу.
Рат је почео. Мобилизација је ухватила све способне мушкарце, па и Младена. Мајка је остала код куће са браћом и Споменком. Чинило се да Споменка мења Младена. Шта је требало, она је доносила. Мајка је била везана за децу у кући, и шта год треба за по напоље, била је ту Споменка. Недостајао јој је отац. Сваки дан је молила Светог Николу, крсну славу Пантелића, да спасе њеног оца. Одлазила је и даље да седи испод крушке на путу. Чула је она да Аустроугари бију са севера, причао јој стари комшија. Није знала ни ко су ти људи ни зашто ударају по голом народу. Глад је бивала све јача. Пшеница слабо родила. Кромпир никад гори. Мала - велика Споменка је пребирала кромпир из баште да однесе мајци за ручак. У малим плећима се сакупила таква велика снага да би пред њом занемели и највећи. Осећала је Споменка да јој некако измиче полако тло под ногама. Нешто није могла да хода. Није говорила мајци, није хтела да је секира. Болови у телу су постали јаки. Вукла би ону дрвену мотику по блатњавом путу све док не би пала. Онда би устала и тако блатњава довукла се до куће. Мајка је сваки пут грдила јер се упрљала. Није Споменка хтела бринути мајку. Доста је брига било у кући ових дана. Нису ништа знали о оцу. Браћа су имала грозницу. Мајка је била ван себе, само је фалило да је и Споменка брине. Одлазила би ујутру и враћала се увече. Нејака леђа су све подносила. Мир је налазила само док је седела код своје крушке.
„Крушкице, крушкице, чувај ми оцу,
Чувај ми мајчицу, чувај ми браћу,
А мене како 'оћеш!“
Тог новембра 1914. кренула је по воду.
„Дедер, за'вати мало више, да имамо!“ – повикала је мајка.
„'Оћу, мајко, 'оћу!“
Споменка је кренула ка бунару. Нешто је терало да сврати до њене крушке. Села је, завила бело марамче и гледала у небо. Болови у ногама су били јаки. Сад је и глава била тешка као олово, а вид јој је био замућен. Само је осећала мирис крушке на путу. Легла је и заспала. Одједном јој се учинило да види оца Младена. Ишао је ка њој и носио јој је дарове. Стајала је ту и покојна нана, држала је у крилу малог брата. Споменка је пришла нани, није хтела оцу. Љута је јер се није вратио. Нана је узела у крило и пољубила.
„Дођи, чедо“ – узела је у руке. Споменку више ништа није болело. Било јој је тако угодно у нанином крилу. Није је болела нога и све је јасно видела. Само је осећала мирис труле крушке на путу за Крагујевац.