 |
| Милутин Ђуричковић |
Као студент Филолошког факултета у Приштини објављивали сте књижевну критику у ондашњим водећим часописима широм земље и стекли сте име првенствено као критичар. Можете ли рећи нешто о инспирацији и тој првој написаној критици?
- То је заиста било чудно и занимљиво сада када размишљам о томе са ове временске дистанце. Наиме, док су други ступали на литерарну сцену као песници или као прозни писци, ја сам то чинио као књижевни критичар. Ако ме питате због чега, тешко је дати прецизан одговор. У ствари, вероватно је ту одлучујућу улогу имало моје формирање естетског и уметничког укуса, који се временом профилисао читањем и препоручивањем, односно критичарским представљањем нових издања и оних која су заинтригирала моју читалачку и књижевну пажњу, а која у то време још увек није била зрела и довољно истанчана. Тако сам писао о многим књигама наших песника и писаца, знаних и незнаних, желећи на неки начин да допринесем њиховој књижевној афирмацији. То ми је одузело доста времена, а са друге стране помогло ми је у трасирању мојих стваралачких идеја и путева, који су се ширили по принципу концентричних кругова – од мањег ка већем. У то време актуелна је била издавачка продукција око загребачког часописа „Quorum“, која је изнедрила богату и разноврсну продукцију младих и нових писаца, а највише хрватских аутора. Био сам запањен и одушевљен њиховим открићем, новим дизајном, необичним садржајима и сасвим новим постмодернистичким приступом, који је полако али сигурно добијао све више замаха и својих присталица широм земље. Тако је и настала моја прва књижевна критика коју сам објавио као бруцош, а односила се на стихозбирку хрватског песника Љубомира Паузина „У мојој двособној глави“ (Загреб, 1985). Приказ је изашао у приштинском студентском листу „Нови свет“ под насловом „Увод у урбанизацију поетских текстова“. То, дакле, значи да се књижевном критиком активно бавим већ 35 година. Осим сарадње са часописима, критичарски занат сам учио и као стални сарадник наших водећих дневних листова: Политика, Борба, Побједа, Јединство и др.
Како Вам изгледа књижевна сцена у Србији и Црној Гори данас?
- С обзиром на то да на млађима свет остаје, драго ми је што се појавила нова генерација писаца која има и уме шта да каже. Такође, има и нових издавачких кућа, које доста пажње посвећују домаћим ауторима, што је за сваку похвалу. Са друге стране, има и оних који пишу и објављују књиге са скромним естетско-уметничким дометима, а то чине из хобија и разоноде. Међутим, и за то треба имати разумевања, јер не може свако да буде Његош, Андрић или Десанка. Књижевна продукција је, дакле, врло богата, разуђена и неуједначена и просто је немогуће све пропратити и прочитати. Из тих разлога ја сам се определио искључиво за књижевност намењену деци и младима, па стога пратим све оно што се збива код нас и у региону. У том смислу могу рећи да је књижевност за децу у Србији у пуном стваралачком успону и да поседује заиста значајне писце пред којима се налази блистава будућност и успешна књижевна каријера (У. Петровић, Б. Стевановић, З. Пеневски, Ј. Петровић, Д. Алексић, С. Митић и многи други), а у Црној Гори барјактари дечје књижевности данас су припадници млађе генерације (Ж. Вучинић, В. Ралевић, Б. Вуковић, Д. Ђоновић, Г. Радојчић и други). Заиста сам охрабрен и задовољан свим оним што се дешава у књижевности за децу како у Србији тако и у Црној Гори, а то истичем не само као ревносни читалац већ као писац и критичар који помно прати текућу продукцију и учествује на свим релевантним научно-стручним скуповима у земљи и региону.
Како доживљавате своје ангажовање у удружењима којима припадате и шта мислите о раду и значају удружења уопште?
- Уколико се раду неког удружења приступи озбиљно, одговорно и професионално, онда то има неког смисла. То је моја полазна тачка у свакој врсти посла, па и у удружењима у којима сам члан. Што се тиче књижевних асоцијација, ту су, углавном, познате обавезе и активности. Међутим, пре две године покренуо сам и основао Институт за дечју књижевност у Београду, са циљем да побољшамо, унапредимо и афирмишемо књижевност намењену деци и младима. Иако још увек немамо никакву помоћ од државе, успели смо да објавимо десетине књига поезије и прозе наших аутора у земљи и дијаспори. Такође, покренули смо лист за децу „Једрењак“, као и „Годишњак Института за дечју књижевност“. Већ су објављена по два броја ових публикација, а нова издања су у припреми. Успоставили смо добру сарадњу са сродним установама и институцијама у земљи и свету, а одржали смо и неколико промоција, сусрета са децом у школама и сл. Наш Управни одбор чине десетак угледних писаца, професора и критичара, тако да радимо пуном паром. Имамо велики број чланова, сарадника и преводилаца, а сачинили смо и својеврсну базу података, односно архиву савремених живих писаца за децу који пишу на српском језику, а који живе у Србији, региону и дијаспори. Иако тај број није коначан, стигли смо до броја 900! То је, заиста, огроман број писаца за децу и младе, међу којима има много познатих имена, али и оних који тек ступају на литерарну сцену. Такође, посебну пажњу посвећујемо деци и младима који пишу и објављују књиге. Пошто сам од недавно члан Европске академије наука и уметности, то за мене представља свакако велику част, али и обавезу. Ова институција која већ деценијама постоји у Аустрији окупља око 2.000 чланова широм света, од којих су 34 нобеловци! Бити у таквом друштву је заиста привилегија и част.
На западу се писци за дјецу награђују за ширење љубави према култури читања. Да ли ће се та пракса можда и код нас преселити ускоро?
- Надам се да хоће, али то зависи од више фактора. Наиме, на западу се дечија књижевност веома високо цени, док је код нас дуго била занемарена и запостављена. На сву срећу, у последњих неколико година, па и деценија, тај статус се у многоме променио, а то потврђује и појава бројних издавачких кућа које су се специјализирале само за објављивање књига за децу и младе. Страни издавачи велику пажњу посвећују ликовној опреми и илустрацијама у књизи за децу, што је свакако разумљиво и природно. Наши издавачи, писци, илустратори и сви остали који раде овај посао труде се својски да хватају корак са тим трендом, а у томе успевају поједини издавачи као што су: „Пчелица“, „Лагуна“, „Вулканчић“, „Креативни центар“, „Одисеја“, „Propolisbooks“, „Bookland“, „Клет“, „Чаробна књига“ и многи други. Такође, награде и признања се не додељују само писцима као ауторима, већ и илустраторима, преводиоцима, издавачима. То довољно говори о чињеници да је књига за децу заједнички и тимски производ, у чијем коначном стварању учествују многи стручњаци и љубитељи писане речи за (нај)млађе.
Заступљени сте у многим домаћим и страним антологијама, а и сами сте приредили велики број антологија...
- Тако је. Заступљен сам у преко 50 домаћих и страних антологија поезије, прозе, драмских текстова, афоризама, хаикуа и других врста и жанрова. Захвалан сам свим антологичарима и приређивачима који су узели у обзир моје скромно стваралашатво, али толика заступљеност никако не значи да се ради о изузетном и незаобилазном делу, већ је то понекад сплет неких срећних околности или став антологичара о чијим укусима не треба расправљати. Ја сам, такође, приредио десетине антологија за децу и одрасле, трудећи се при том да увек и колико год могу будем инвентиван и оригиналан. Да бисте приредили ваљану антологију, најпре морате бити добро упућени и обавештени о материји којом се бавите, те да проучите своје претходнике (ако их има), напишете предговор или поговор, обезбедите одговарајућу апаратуру и методологију, напишете биографије писаца, напомене, именик преводилаца (ако се ради о страним писцима), а на крају долази стручна рецензија. Ово су, дакле, само неке од претпоставки неопходних у конципирању антологије, као својеврсног цветника и избора најбољих остварења по вашем мишљењу и са вашим образложењем, односно генезом самог пројекта. Придржавајући се ових и других параметара, приредио сам неколико антологија од којих ћу издвојити њих неколико, које сматрам раритетима и које су изазвале завидну пажњу књижевне критике. Један од мојих првих избора била је поезија за децу наших исељеника, дакле, стваралаца у дијаспори. Књига „Најдража река“ (1999), која је доживела преко 30 приказа у нашим новинама и часописима за децу и за одрасле, обухвата поезију за децу 77 наших песника из 16 земаља! То је први песнички пројекат такве врсте код нас и представља део мог магистарског рада о српској поезији за децу у дијаспори. Антологија светске хаику поезије „Шапат океана“ (2007) обухвата хаику песме из 100 земаља широм света и то је најобимнији избор хаику поезије не само код нас већ и много шире. Антологија афоризама за децу и младе „Све, све, али за инат“ (2007) је врло обимна и комплексна, а обухвата 200 наших аутора од Змаја до наших дана. Антологија „Коло пријатеља“ (2007) садржи песме за децу двадесет националних мањина у Србији. „Љубичасти кишобран“ (2014) представља антологију словеначке приче за децу и младе, која није рађена ни у време постојања заједничке државе Југославије. Такође, вреди поменути и коауторске подухвате, а то су америчке приче за децу и младе „Вилинско острво“ (2015), америчка поезија за децу и младе „Весело пролеће“ (2019), „Пуне руке радости“ (2014), турска поезија за децу и младе, „Са народних извора“ (Светска усмена лирика за децу и младе, 2014). Па ипак, некако сам најпоноснији на антологију светске поезије за децу и младе „Даривање лепоте“ (2003), антологију светске приче за децу и младе „Чаробни млин“ (2013), „Антологију драмских текстова за децу“, 1. том (2002, 2006), „Антологију драмских текстова за децу“, 2. том (2013), антологију путописа за децу и младе „Свет у џепу“ (2015), антологију путописа за децу и младе „Незаборавна путовања“, 2. том (2021) и антологију светске драме за децу и младе „Срце од свиле“ (2020). Ова издања су врло ретка и драгоцена, те као таква попуњавају велику празнину у нашој књижевности за децу и младе, а рађена су врло дуго и студиозно.
Бавили сте се и позоришном критиком. Да ли и сада радите на томе?
- Позоришном критиком бавио сам се скоро три године, док сам био стални сарадник подгоричке „Побједе“. Тада сам пратио разне фестивале и позоришне премијере, које су сутрадан биле представљене у дневном листу. То је био леп и занимљив посао, али врло сложен, напоран и захтеван. На тај начин је оснажена моја љубав и наклоност према позоришту и тако је настала књига позоришне критике „Енергија покрета“ (Београд – Даниловград, 2006), која обухвата приказе разних представа из земље, региона и света. Осим домаћих представа, имао сам ту прилике да гледам и гостујућа позоришта из Кине, Русије, Мађарске, Македоније, Бугарске, Шпаније, Албаније, Ирске и др. У склопу тога пратио сам и позориште за децу. Настојао сам, колико је то било у мојој скромној могућности, да одговорим на многа питања и сегменте којима се бави позоришна уметност, а да истовремено удовољим захтевима и просторима дневне новине. Отуда и нека врста оправдања за сажетост и информативност у краћим прилозима. У приближавању сценских дела широком кругу гледалаца/ читалаца, трудио сам се да избегнем апстракцију и сувопарну терминологију, па сам се из тих разлога определио за што једноставнији и комуникативнији приступ. Уживао сам у том послу и упознао још једну лепу страну уметничке и људске креације која често оставља без даха. Међутим, немогуће је да се писац истовремено и успешно бави многим пословима и стваралачким делатностима, тако да сам морао да оставим писање позоришне критике. Жао ми је због тога, али моја интересовања и љубав према позоришту и даље интензивно трају.
У посљедње вријеме интензивно се бавите драмом за одрасле. Реците нам нешто више о томе?
- Моје интересовање за драму намењену одраслим читаоцима почело је сасвим случајно када сам у време вируса короне, док је владао полицијски час, прочитао тротомну антологију немачке драме. То је капиталан издавачки и приређивачки подухват, који заслужује све похвале и награде. Од тада па до данас успео сам да пронађем, купим и прочитам скоро све антологије драме које су објављене код нас, а о бројним појединачним издањима да и не говорим. У ту сврху, такође, обезбедио сам и неколико књига из области балета, опере и других сценских уметности. Да не будем нескроман, али посебно бих издвојио два ретка и драгоцена издања која сам пронашао у антикварницама, а то су: „Садржаји опера – 238 либрета најважнијих домаћих и страних опера“ (Загреб, 1938) и „Индекс оперских и балетских либрета“ (Београд, 2006). Појединачна издања и антологије драма помогле су ми да донекле упознам драмско стваралаштво широм света, које је нама мање познато и доступно. То ме је, дакле, подстакло да се бавим драмом за одрасле и тако сам написао две драме: „Живот под маскама“ (Мелодрама из доба вируса корона) и „Акваријум“. Обе ће ускоро бити објављене. Прва драма је са елементима хумора, сарказма и ироније, док друга разматра питање егзистенције, апсурда и смисла постојања. У њима нема класичног заплета, већ се драматургија одвија линеарно и донекле са (не)очекиваним преокретима. Све у свему, могу рећи да ме драма као род и врста све више фасцинира и некако се осећам потпуније као писац, јер ми је још само она недостајала у хијерархији мог целокупног жанровског стваралаштва. Драма је за мене право откриће, иако је велики изазов и искушење за сваког писца.
На чему сада радите и шта можемо очекивати најновије из Ваше стваралачке радионице?
- Ко хоће да ради увек има посла. Углавном, читам, помало пишем и приређујем нека издања страних писаца, а овога пута то су песници из Мађарске за чија издања пишеме рецензије, односно предговоре и поговоре. За предстојећи сајам књига, надам се да ће га бити, припремам објављивање моје докторске дисертације о књижевном стваралаштву Миленка Матицког, која ће се појавити под насловом „Жудња за игром“, а у заједничком издању Института за дечју књижевност и београдске „Алме“. Такође, припремио сам и нови роман о близанцима, као и антологију македонске драме за децу и младе у сарадњи са пријатељем Сашом Огненовским из Битоља. То су само неке идеје и пројекти које тек треба реализовати, али уопште не журим да објавим књигу пошто-пото. Уосталом, време је најбољи судија за све...
Разговарала:
Снежана Р. РАДУЛОВИЋ