 |
| Икона светог Јеронима Стридонског |
Др Весна Вукићевић je професор руског језика
и руководилац Руског центра Филолошког факултета у Никшићу. Школовала се у Никшићу,
Новом Саду и Београду. Радила је на Универзитету Црне Горе, на Филолошком
факултету у Никшићу (Студијски програм за руски језик и књижевност) и Институту
за стране језике у Подгорици (Преводилаштво). Три године је радила као лектор
српског језика на Филолошком факултету у Санкт Петербургу. Бави се превођењем.
- Откуд љубав
према руском језику и преводилаштву?
- Из перспективе професора страног језика сада ми је
јасно да је моја љубав према руском језику настала још током школовања у гимназији „Стојан Церовић“ у
Никшићу. Одабрала сам филолошки смјер и имали смо велики фонд часова руског
језика и предавали су нам одлични
професори Марија Ђукић, Данута Божовић, Рако Вујовић.
.jpg) |
| Др Весна Вукићевић |
Преводилаштвом смо се доста бавили током студија. Тада
је то била више техника превођења, рјешавање преводилачких проблема у лексици,
граматици, синтакси, фразеологији, стицање
праксе, а временом се развило у анализу превода, а онда у вјештину превођења. Моје
бављење превођењем је почело из лингвистичких анализа текста. Прво то крене као
опис, рецимо, граматичких или лексичко-семантичких особености језика неког
аутора, а онда се ствари отму контроли... (хахаха) Да ћу превести књигу знам
оног тренутка када пожелим да моји пријатељи који не знају руски језик
прочитају књигу да бисмо могли о њој да разговарамо јер имамо о чему. Ако
говоримо о превођењу филмова, онда је мој лични изазов другачији: како уклопити
текст који, осим што мора бити адекватан, мора испунити још један захтјев: да
буде добра допуна кадру који у том тренутку гледалац види на екрану. У значај
доброг превода филма увјеримо се сви када док уживамо у филму, прочитамо
погрешан превод. Рекла бих да грешка више засмета доживљају филма, а не текста.
- Значај преводилаштва за односе између култура?
- Преводилаштво по
дефиницији јесте једна од врста језичког посредништва између народа и њихових
култура. Преводилац је врло често мотивисан управо потребом да приближи једну
културу другој, кроз текст и све елементе културе народа садржане у том тексту.
То се најјасније види када се суочимо са проблемом превођења реалија, тј. оних
ријечи које означавају предмете или појмове који не постоје у практичном
искуству изворних говорника другог језика. То могу бити најразличитији појмови
из свакодневног живота, историјски моменти, фолклорни мотиви, народни обичаји и
још много тога. Иако у језику превода не постоје прецизни еквиваленти,
преводилац има начине да приближи те специфичне националне појмове представницима
другог народа.
- Како доживљавате улогу преводиоца?
- У различитим периодима
живота сам различито доживљавала улогу преводиоца. Вјероватно смо сви током
студија имали нереалну представу о улози и статусу преводиоца. Током праксе схватите да је у различитим
областима превођења улога преводиоца различита: на пословима конференцијског
превођења преводилац има статус техничког лица и нико вам не даје орден као
особи од кључне важности, јер то и нијесте. А онда када се бавите превођењем књижевноумјетничких текстова,
постајете посредник између писца дјела и једног народа. Мало ли је? Каква је
улога преводиоца у дипломатији показује нам управо ово вријеме сад у којем
живимо. Уз симултано превођење, превођење у дипломатији је вјероватно један од
најкомплекснијих ангажмана. Као што видите, све зависи, улога може да варира од
техничког особља које обезбјеђује функционисање неког посла до умјетника који
паралелно са аутором ствара. Улогу преводиоца доживљавам као посредничку. Ја
нијесам писац, ако сам некад и пожељела сама да пишем, онда се моја
потреба остварила кроз преводилаштво. Претпостављам да је сваки преводилац
упловио у ове воде када је прочитао нешто на страном језику и пожелио да са тим
сазнањем упозна читаоца који не зна тај страни језик. Као што видите, врло директно
посредовање. Посредовање уз темељно разумијевање историјских момената, културе,
менталитета народа, реалија, обичаја, свакодневног живота. Да би преводилац био
добар посредник, мора да будe упућен у све ово, да препознаје мотиве. И ако
неки од момената нијесу директно саопштени у тексту, јесу сакривени у подтексту,
а преводилац то мора препознати.
- Постоји
ли савршен преводилац и како се у
књижевном превођењу проналази савршен преводилац?
- Ово је питање оцјене или
анализе превода. Дефинисана је мјера одличног превода: читалац не треба да
примијети преводиоца. Или читалац треба да има осјећај да је текст који чита
писан у оригиналу на том језику. Неко је једном добро примијетио да је врло
лако тражити лексичке грешке у преводу и чак ту врсту грешака назвао „вашкама“
у преводу. Заиста, направити лексичку грешку у преводу није највећи преводиочев
гријех. Некад се и намјерно направи отклон да би се изразила симболика коју је
аутор оригинала постигао. Свјесно се
жртвује прецизност превода у корист симболике. Преводилачки гријех је не
пренијети смисао текста, стил аутора, епоху којој припада. Па то је чак и
морална обавеза преводица. Има превода у којима се, рецимо, изгуби специфичан смисао за хумор аутора или
се насилно текст оригинала чисти од опсцене лексике. Да ли преводилац има право
на такве поступке? Нема.
- Шта је важно за добро превођење?
- Пођимо од претпоставке да
говоримо о преводиоцу који одлично зна оба језика и који је свјестан какву је
одговорност преузео према тексту, аутору и читаоцу. Такав преводилац зна да је
за одличан превод потребна припрема која понекад иде прилично далеко. Важно је
да не упадне у замку увјерености да за њега нема непознаница у језику са којег
преводи. Не смије да буде лијен, мора да провјерава и оно што зна у језику.
Некад вам пренесена значења припреме такву замку, тамо гдје сте је најмање
очекивали. Ово је посебно важно ако се бавите превођењем са сродних језика и
вјерујте, то није олакшавајућа околност. Има много „лажних пријатеља преводилаца“
према којима одговоран преводилац мора бити опрезан. Врло често се грешке праве
из чисте лијености да се истражује ријеч или израз. Сљедећа ствар која је важна
за добро превођење је праћење свих најновијих промјена у језику. Ево, рецимо,
недавно је у Русији објављен „Рјечник руског језика коронавирусне епохе“ који
има преко три и по хиљаде ријечи, дакле, ријечи којих није било прије 2020.
године или које нијесу имале такву употребу какву данас имају.
- Колико преводилац има слободе у превођењу књижевног текста и
колико се превод може примаћи оригиналу?
- Превођење је процес преношења
смисла неког исказа средствима другог језика, а не преношења ријечи и реченица.
Слобода у превођењу је врло условна, јер немате слободу да мијењате смисао
текста оригинала, а имате ограничену или понекад неопходну слободу у одабиру
језичких средстава. Зато некоме може да се учини да је преводилац слободно
превео текст, а тачније би било рећи да је прецизно пренио смисао, а направио
је слободан одабир адекватних језичких средстава. Уосталом, ако је аутор текста
жив, преводилац би морао да сарађује са њим током превођења, онда има онолико
слободе колико му аутор дозволи. Често се деси да аутор не дијели мишљење о
неким преводилачким рјешењима. Превод наслова дјела може да захтијева велику
језичку трансформацију која мора бити оправдана. Добро је ако тада имате
прилику да усагласите своје идеје са аутором. Међутим, то врло често није
могуће. Онда читате интервјуе, дневник писца, тражите податке о књизи, времену
и околностима у којима је књига написана. Неке његове изјаве или изјаве чланова
његове породице или пријатеља. Те информације вам одређују границе слободе у
превођењу. О питању преводилачке слободе су вјероватно дискутовале приликом
сусрета у тадашњем Лењинграду Ана Ахматова и Десанка Максимовић.
У зимски дан
Десанка Максимовић
Целога је дана снег лагано падо
као с воћки цвет.
О, како вечерс, о, како бих радо
одлетела некуд далеко у свет,
некуда далеко кроз цветове снежне
као лептир лак,
и некоме хтела рећи речи нежне,
топле, лепе, нове, какве не зна свак.(...)
Зимним днём
(пер. А. Ахматовой)
Снег тихо до самого вечера падал,
как яблони цвет.
О, я улетела б с такою отрадой
сквозь дали пространства и лет;
куда-то меж снежными лепестками,
как легкий летит мотылек,
кого-то утешить такими словами,
какие другим невдомек.
(...)
- Некад превод буде бољи и од оригинала?
- Рекла бих да један језик може
да пружи креативније, тананије, сликовитије, богатије могућности да се нешто изрази
у односу на други језик. Далеко од тога
да ривалитет у књижевности, тачније књижевницима није својствен, али, ипак, прије
бих изабрала да уживам у сусрету књижевних великана, од којих је један у улози
преводиоца. Не бих ја у овом случају говорила шта је боље
оригинал или препјев, јер имамо испред себе два великана Бориса Пастернака и Стевана
Раичковића.
О, знал бы я, что так бывает…
О, знал бы я, что так бывает,
Когда пускался на дебют,
Что строчки с кровью — убивают,
Нахлынут горлом и убьют!От шуток с этой подоплекой
Я б отказался наотрез.
Начало было так далеко,
Так робок первый интерес.Но старость — это Рим, который
Взамен турусов и колес
Не читки требует с актера,
А полной гибели всерьез.Когда строку диктует чувство,
Оно на сцену шлет раба,
И тут кончается искусство,
И дышат почва и судьба.О, да сам знао да је тако
О, да сам знао да је тако,
Још на почетку свом, раније:
Да стих се крвљу гуши лако,
Навре на грло - и убије!Ја бих се шала тих одреко -
С том позадином - истог маха.
Почетак беше још далеко,
А радозналост пуна страха.Али та старост, попут Рима,
У замену за лаж водвиљску,
Неће од глумца текст што има,
Но погибију пуну, збиљску.Кад осећање песму даје,
Оно на сцену роба шаље.
И сва уметност ту сад стаје,
А тле, судбина - пишу даље.
- Да ли је теже преводити прозу или поезију? У чему је разлика?
- Ја поезију не преводим, па
не могу да одговорим из прве руке. Нијесам сигурна да је овдје ријеч о тежини
превођења него о томе да ли је ваш језички осјећај формиран по мјери прозе или
поезије. Добру литературу је увијек тешко преводити, чак и ако се крећете кроз онај
језички израз који доживљавате као свој.
Срећан професионални празник свим
преводиоцима. Желим вам добре и инспиративне текстове за превођење.
Разговарала: Снежана Р. Радуловић