У својој књизи „Београд испод Београда“ Зорана Љ. Николића и Др Видоја Д. Голубовића, (Лагуна 2002. год.) која се бави разним подземним пролазима и лагумима у Београду, не спомиње се најтајанственији и најважнији подземи простор.
У београдском зоолошком врту, у лављој јами, где круже звери по камењу, ушанчене као у клисури док их посетиоци посматрају са висине, налази се и јазбина у коју се животиње склањају када је потребно да се склоне од невремена или донесу на свет младе. У тој просторији налазе се велика, метална врата, два са два метра, у зиду иза узиданих, као рука дебелих решетки које дубоко продиру у камен. На вратима је стара брава, која за разлику од оновремених, има две кључаонице.
У историји зооврта стоји да је исти отворен 12 јула на Петровдан 1936 године, те да је био власништво Владе Илића, индустријалца тадашнјег, омилјено место за посету од стране краљевске породице, поготово принчева Андреја и Томислава.
Оно што се даље наводи како је врт прошириван док није досегао неких четрнест хектара. Почео је са три.
Кнез Павле Карађорђевић био је близак пријатељ Владе Илића и пре отварања врта, овај му је показао место где ће бити смештене животиње а потово један куриозитет: огромну подзему шпиљу величине сто метара у дубину и шест у висину, док је ширина ишла од десет до једног метра на крају. Улаз је био мали усек у дубокој, кланчастој, каменој раселини. Кнез Павле је тада дошао на идеју да се шпиља, пространа и сува, искористи.
„Дана 2. маја 1936 годиие, неколико стотина војника пресувчених у цивилна одела, као и пар камиона, довезло је се до наведне локације. Истоварили су сандуке, и ушли у просторију осветљену електричним лампама, где су клесари довршавали посао, правећи удубљења у зидовима док је поред сваког стајала одговарајућа мермерна плоча. Сандуци су убачени унујтра и стављене мермерене плоче.
Када је војска у цивилу напустила просторију, ушла је краљевска гарда заједно са патријахом и свештенством у диму тамјана и запевању које је одјекивало на све стране.
Када је опело завршено, на улаз који је исклесан да могу стати врата, сви су изашли, лампе су уклоњене, и врата закључана а потом узидане челичне шипке.“ Сведочи један од припадника краљеве гарде у наведеном делу.
Према појединим изворима последнји пут је кавез са лавовима био испражњен 30 априла увече, 1980 године, кад је генерал Тимотијевић са пнеуматским бушилицама повадио шипке, те врата откључао са комплетом кључева добијеним непосредно пре поласка са камионом у коме је био лимени ковчег. Наведнеи кључеви су предати за време састанка Тито - Шубашић, по једној верзији, а по другој су нађени у склопу злата осталог у манастиру Острог које су комунисти пронашли.
Како било, у пећину, тачније крипту, смештен је метални ковчег, стављен већ припремљен мермерни поклопац, који је требало мало смањити на лицу места јер је био већи од стандардних, већ постојећих.
На такав начин, сви владари Србије, почев од Стефана Првовенчаног, преко династије Обреновић и Карађорђевић, са Јосипом Брозом, стоје затворени у крипти усред лављег брлога београдског зоолошког врта.
[1] Методије Иконић у књизи „Сведочење српског
сељака“ стр. 231 , Литера, Младеновац
1977 година.