Полегао сунцокрет, оборио главу
из тужног ока његовог црна суза кану
Да заборави хоризонтом ту пучину
плаву
којом облаци плове и не знају да
стану...
Клонуле су главе што некоћ право стоје
осушиле се латице што су пламен биле...
Понизне слуге што се срџбе боје
те од све лепоте и поглед су скриле.
Коме се сада дивиш ти прелепо биће
допустио си да ти ноћни немир срећу квари
А знаш да ко се покори, постане откриће...
а то су све необухватне ствари.
Од кога се то твоје очи крију
И иашто више у теби среће нема?
Чемер и туга вире из очију,
док сеоски човек испод тебе дрема...
Зар те је засенио туђи поглед који,
зар су те понеле речи слатке вазда?
Сунцокрет је дичан да усправно стоји
од тога се ваљда свака прича сазда...
Цео свет у златном оку плива
Сунчево си дете, то носиш бреме.
И зашто си се опет у целости скрила?
Истина је уткана у семе...