ДАЉИНА
Нисам те ноћас тражила,
ал' сећања сама навиру,
под небом хладног севера.
Само сам хтела отићи,
да се од себе сакријем,
да ми те око не види,
да ми те жеља не носи,
да ми се срце не нада.
Видим да морам отићи,
даље од свих граница,
што жива душа познаје.
Даљина не брише осећај.
Љубављу срце те дозива.
У свакој тачки свемира,
крвари рана у грудима.
МОРАМ СЕБИ ОПРОСТИТИ
Мене је разум спутао.
Сама сам себе казнила,
без тебе брзо остала....
И све што срце је хтело,
заледи мисао моја.
Мене је разум спасао,
па нисам упловила,
за жељом што ми пркоси...
А, туга ме убија...
Зашто, зашто нисам била храбрија?
И...И да јесам....
Исто би било све...
Знам, опет би нестао...
Баш, баш као и сада.
И исто, исто бих патила...
И исте сузе пролила.
И не бих била вољена,
као што нисам вољена.
И морам себи опростити,
што нисам била храбрија...
КАЖЊЕНА
У пољу црвених макова,
опет је боса играла,
газила нежне латице,
дисала мирисе опојне,
дуго у небо гледала,
од њега помоћ тражила,
за ране што не пролазе...
„Зашто сам, зашто кажњена“,
тихо је ветру шаптала...
Бунике да се најела,
било би више разума.
Заблуда опет је однесе,
у бунар црних очију,
а мирис црвених макова,
реалност њену одузе.