'' Ти ли си, Богдане мој ?''- упита храпавим гласом.
'' Ко би био други него ја ''-прозбори Богдан.
Притрчала му је и почела да скида опасач, помера чутуру..
''Лези, да ти скинем те чизме ''- рече она брижно.
'' Ја ћу ''- изусти он.
Хладноћа која је почела да хлади његово срце пре одласка сад се показала као понор у ком стоји ледени брег који се није померио с места. Босиљка је мајка његове деце, вредна је , радна...тешио би себе у мислима. Није било љубави у срцу младог војника који се тек вратио из ватре и коме је сада ватра била најпотребнија . Био му је потребан неко да га загреје, утеши, смири.. Босиљка није била жена која је умела да му подилази , али га је искрено волела. Чекала га је све ове године смерно, бринући само о деци и кући. Није та умела да скрене поглед ка другом мушкарцу , али није знала ни да искаже љубав према једином ког је волела.
Богдан је наставио да живи као да није било рата у ком је провео све те године. Сећања која су му навирала је брисао . Ишао је у њиву , вукао плуг, секао дрва, све оно што је његова Боса радила сама четири године. Увече би се запио са сељанима у кафани. Испијао би вруће кувано вино које би му развезало језик.
'' Брале, ал су нас тукли..као волове ''- почињао би причу ...
Сутрадан се није сећао ничег и кад би га питали шта је то синоћ у кафани причао, отресито би се негодовао да је ишта казивао. Имао је душу наивног детета , волео је да се сећа само лепих ствари. Ко год га је питао да му шта уради за новац, пристајао би.
'' Богдане , даћу ти сутрадан новце , је л' није проблем ? ''
'' Није, није, таман посла ''- наивно би узвикивао Богдан.
Никад му није газда платио, али је Богдан опраштао. Увек би нашао разлога да оправда поступке.
'' Па нема брат Петар се тек вратио из рата као и он. Петра је био јачи , отреситији и стално му је говорио да не треба веровати толико људима. Богдану није било најјасније шта петра жели тиме да каже.
Запијао се често у сеоској кафани. Мало по мало почео је да размењује погледе са крчмарицом која је управо дошла у кафану. Лепосава како јој и име каже, била је лепа једра жена која је рано остала без мужа. Имала је троје деце које је требало прехранити. Стално се вртела око Богдана, приносећи му кувано вино.
''Најбоње вино за најлепшег госта ''- умешно би га присвајала сваком слатком речи коју није добијао код куће од његове јаке Босиљке. Пријала му је пажња. Лепосава је умела лукаво да спозна наивност младог човека. Било је лако управљати њиме. Богдан је сваке вечери био за истим столом. Пио би исто вино и гледао у исту жену. Она је погледом опијала младог несрећног човека. Босиљка је осећала да нешто није у реду, али како јој је приличило, она је радила, секла дрва и хранила децу. Није било њено да мисли о томе. Богдан се све више одавао једрој крчмарици. Почео је да проводи ноћи у њеној изнајмљеној соби. Био је опчињен њеном вредном руком, њеном меком косом, њеном женственом појавом. Била је супротност од његове снажне Босиљке. Био је спреман све да да Лепосави. Није више ни одлазио кући. Децу није гледао, брата није спомињао, а жену је сасвим заборавио. Босиљка је патила дубоко у себи, али је одлучила да ћути. Није њено да се бави тиме. Она је мајка и мора да живи за своју чељад. Полако су почеле комшије да јој долазе на врата и причају где су видели Богдана.
Босиљка их је терала : Је л то ваше да ви бринете, ајде марш кући...''
Деловала је као стена, јака, снажна и отресита. Чинило се да је ништа не може дотаћи . Њена душа је била дубоко изрезана и сваки ожиљак је заболео на промену времена. Чинило јој се да је ручна бомба која ће сваког момента пући. Није се дала. Нико није видео шта се дешава у њој. Села би иза куће и плакала да не виде деца. Чинило јој се да сузе бришу сећања. Што више суза изрони, сећања ће бити слабија. Чинило јој се тако..
Петар је видео промену код брата.
'' Шта радиш то, не изгуби главу од Аустроугара и Шваба, а губиш од ове ,како да је назовем...'' – рече му Петар једне вечери.
'' Кажеш ли нешто лоше о жени коју волим, нећеш ми више бити брат ''- ни сам Богдан није веровао шта је управо изустио.
'' Онда немаш више брата , ако је тако ''- Петра погодише много братове речи.
Волео је брата више од свега на свету. Није било нечег да није хтео урадити за њега. Много су га гануле ове тешке речи.
Богдан је проводио по неколико дана у кући врцаве удовице. Она га је лукаво придобијала за себе, а он није знао за друге осим за њу. Понекад се питао у моментима трезвености шта се дешава са њим. Осећао је да је воли како никад никог није волео. Босиљка му је постала такав терет да је желео да је се реши.
'' Па, нек води и децу са собом, нијесам их нашао на путу ''- правдао је себе у мислима.
Лепосава је умела са њим. Умела је и са другима, али Богдан није видео. Умела је да приђе и богатом Љубисаву, који би је наградио за пољубац који нико није видео, умела је да приђе и инвалиду Радоју који је би јој напунио недра новцима за загрљај... Сви су видели само је Богдао био нем и слеп.
Једне вечери док се враћао из села, крене право у кућу лепе удовице. Нешто га је терало ... Хтео је да је изненади препадом у кућу.. Обрадоваће се, мислио је. Имао је неки чудан осећај у стомаку. Чинило му се да ће га ухватити нека грозница. Дрхтао је при уласку на капију.
''Лепосава, о Лепосава ''- тихо рече.
Мушке чизме су стајале пред вратима.
''Мора да је неки рођак ''- покушао је Богдан себе да убеди.
Ушао је, а мали здепасти Радоје без једне ноге изгубљене на Церу је лежао на кревету његове Лепосаве.
'' Где је Лепосава, шта си јој урадио ''- саблажњено упита Богдан.
'' Умива се, што ? '' – шеретски одговори инвалид Радоје.
Богдан није имао снаге да се надговара са њим. Залупио је вратима најјаче што је могао. Ишао је као суманут. Плакао је као киша у новембру. Сузе су се лиле низ необријано лице. Свака суза је била неизговорена реч. Похитао је ка кући.
Није било дима на оџаку.
Ушао је на врата, и хладноћа га удари по лицу. Нико није ложио. Нема граје, нема деце, нема Босиљке која уноси дрва у наручју.
'' Босиљка, где си ''- ридао је све јаче.
Нико се није јављао.
Петар из суседне куће је чуо лупање вратима.
'' Отишла је са децом јуче. Да си дошао кући кад је требало, затекао би их, брате ''- Петра одговори мирним гласом. '' У ствари, ти рече да нисмо браћа више ''.
'' Брате, стани...''- плачући повика Богдан.
'' Ти немаш више брата , брате''- хладним тоном прозбори Петар.
Богдан је стајао раширених ногу, гледајући у иловачу испред себе. Буљио је у божуре које је садила Босиљка, скретао поглед ка штали и унезверено гледао у небо. Као да је чекао да нешто падне с неба. Свет му се срушио. Остао је сам, потпуно сам. Није имао никог више. Плакао је као дете кад тражи кору хлеба. Сунце се помаљало над селом. Богдан је сео посред дворишта и дозивао децу, Петра, Босиљку... Лепосаве се у том моменту није сетио. Мрак је надвладао његово срце. Хладноћа празне куће се уселила у његову душу. Босиљка није наложила шпорет, зато је хладно. Да је донела дрва, све би било другачије. Соба би била топлија, а његово срце испуњено ватром. Легао је посред дворишта и заспао. Сањао је ватру у кући и Босиљку која сече дрва и ложи шпорет. Мирисала је погача на плотни коју је рано ујутру умесила њена јака рука. Нагло се тргну и пробуди. Нигде никог. Сам је. Хладноћа се све више надвијала над њим док је месец полако излазио, а повечерје прекривало село. Чуо се само лавеж сеоских луталица и кокодање кокошака које су одлазиле на спавање....