Иако ме пут никада није нанео кроз село Граб, родно место мога оца, имам врло оштру слику о њему, барем у оној мери коју неко ко је читав живот провео у питомој равничарској вароши, може имати о планинама и шумама. Они који та места познају говоре да су шуме тамо питоме и да од крупних звери нема ни трага. Па ипак, до пре само пар година, нико ме није могао уверити да по тим урвинама не лута један олињали и оматорели медвед који чека свога другара да се још једанпут поиграју.
Животно дело мога оца било је
уклањање оронулог бункера који се угнездио на јужном крају наше њиве. Нико са
сигурношћу не може рећи која је војска за собом оставила ту скаламерију, да за
сва времена омета пољопривредне радове на плодној Војвођанској земљи – мада то
више и није битно. Тата је дугогодишњим чачкањем темељито уклонио наказну
рушевину, па на том месту и дан-данас стасавају нове генерације кукуруза.
Па ипак, то исто поље уједно је
било и проклетство мога оца, јер баш на њему је, усред посла, једног летњег
ветровитог дана, доживео мождани удар – што'но би рекли : шлог.
Док је месецима, а касније и
годинама, непокретан лежао, у почетку некако и верујући да ће се опоравити -
још у време које је претходило потпуној блокади његових нерава - почео је да
прича једну причу; причу које се често сетим.
Ево како би његова прича гласила
када би била испричана ођедном и кад не би било потребе да се надопуњава
неким нагађањима:
***
Негде на самоме почетку рата (не
овога нашег најновијег, већ онога Великог Светскога), он и стриц Веља се
запутише у комшијско село - ако селом назовемо скуп кућа на падинама планине и
ивицама кланаца, међусобно толико удаљених да су једна другој изван видокруга.
Тек што зађоше у атар села, угледаше керове где се окупљају око неке гомиле
грања. Никако се нису могли начудити томе псећем скупу, све док један цуко не
протрча крај њих носећи одсечену људску шаку.
Наједном схватише шта је оно
покривено грањем и појурише кући дерњајући се.
Поморено
село беше Српско и када њихов отац (односно мој покојни деда), са неколицином
сељана отиде тамо, нађоше довољно трагова да могу бити сигурни да су за то зло
одговорни становници оближњег муслиманскога села
(Тада се говорило
“турско”, ал' због мира у кући нек' остане овако).
У то време питање је части било
урадити оно што се урадити мора, па су деда и троје браће извршили одмазду (што
је тема за другу причу) – после чега им није било друге него да се одметну и
тако покушају да преживе потрагу која је неминовно уследила.
Јер крвна освета
је тада још била неписани закон.
Крвна освета је врзино коло –
једном започета нема краја. Сродник ће убијати сродника док буде иједног члана
противничке фамилије.
Баба Сава је добро знала да су и
њена деца у опасности, јер обичаји ништа не говоре о годинама, већ само о
мушкој глави. Негде усред дивљине је ископала земуницу, прекривену грањем и
земљом. Ту се уселило петоро деце, крава, коза, а са њима и моја, сада већ
покојна бака.
Премда је за мене то несхватљиво,
нико од мојих стричева – када сам се код њих распитивао о тим догађајима – није
осећао ништа необично у таквоме начину живота, који је трајао готово пет
година, изузев једне једине ствари – нико од њих није могао да прежали што је
њихова мајка (моја бака) одбила да поведе и њиховога цуку.
Живот је текао онако како је
могао тећи усред дивљине. Ако знаш шта тражиш, шума може да подари све што је
потребно. Уз млеко њихових животиња и прилично ретке посете селу, где би се
снабдели залихама, сасвим су се добро сналазили.
Деца су често обилазила околину
тражећи хранљиво корење и шумске плодове. После неког времена толико су се
навикли на те изласке, да су они постали
отприлике исто као што је за неког нашег савременика посета супермаркету.
Њихова земуница била је на
једној падини испод које се простирала дуга урвина, обрасла густим шипражјем.
То је шипражје за децу у одређеним месецима било права посластичарница, јер
слатки плодови су тамо обилато рађали.
Једнога од таквих дана, у касно
поподне, мој отац (тада, јел'те, још
дете) обилазио је ту урвину, прождирући немилице сваки слаткиш на који би
натрапао. Вече је већ одмакло када је одлучио да се врати своме злехудом дому.
Тек што је кренуо, угледао је
нешто, толико невероватно, да је помислио да је то засигурно најсрећнији дан у
његовом животу. Јер само мало подаље је, допола скривен у жбуњу, био један цуко
(пас, кер - како већ...).
Наравно да се ту није имало о
чему размишљати. Ноге му се саме од себе запутише у томе правцу, и што је
прилазио ближе, радост му беше већа, јер оно није била нека измршавела џукела,
него један крупни овчарски пас, највероватније шарпланинац, а можда чак и неки
од оних огромних керова о којима је чуо да су их доносили са Мађарске границе.
Пас је био забављен неком само њему
знаном занимацијом у ономе жбуњу и очито га није примећивао све до тренутка
када га је отац почешао по леђима. Мало се трзнуо на додир, али оно чиме се
бавио је изгледа било много занимљивије од незванога госта који га је (пази
безобразлука) одушевљено миловао и чешкао.
Било је то прљаво кучиште,
штрокаве и оштре длаке и отац се томе веома обрадовао, мислећи да нема бољег
доказа да је сирото псето напуштено. Додир детета и животиње је трајао неко
време , а онда је овај очев новопронађени другар једноставно одлучио да напусти
друштво.
Није га пратио, јер је знао да
је то превелика животиња да би је на силу могао задржати. Са жаљењем је
погледом испратио пронађеног, па опет изгубљеног пријатеља, те је задњи пут
угледао жути одсјај његових очију када се овај из густога жбуња још једном у
знак опроштаја осврнуо.
Само трен касније, препадоше га
браћа која су се, са секирама у рукама, више ваљала него трчала низ ону падину,
безумно се дерући. Ништа их није разумео и почео је уплашено да се осврће око
себе, тражећи тајанствену опасност ка којој су се унезверена браћа онако
јуначки запутила, али никако није успевао да уочи ниједан убедљив разлог за
њихово хистерично понашање. Пошто су обишли неколико кругова око њега, и даље
се дерући из свег грла, најзад застадоше, непрестано сумњичаво одмеравајући
околину, па га најзад Раде, најстарији брат, запита :
- Је ли Драги, ђе нестаде онај међед?
***
Ето, то је та прича која ми у
последње време све чешће пада на памет. Са разлогом. Наиме, тај медвед је још
увек ту. Појављује се по воћњацима из којих смо као деца крали зелене кајсије,
шуња се мрачним улицама по којима смо кући пратили девојке и бурла по
учионицама у којима смо се први пут сусрели са алгоритмима.
Храни се лешином сагњилог света
што трули. Света прошлости у повлачењу пред застрашујућим костурима будућих
грађевина које се промаљају кроз рушевине наше младости.
Чека...
Како године пролазе, све чешће
по мрачним ћошковима и сеновитим парковима на тренутак угледам жути одсјај жељног, готово заљубљеног
погледа. Све је слабија граница између светова. Мог света и света сновиђења у
коме је Он владар.
Знам...
Мотриће из сенки, чекајући свој
час, јер много је још живих мушких глава у нашој породици.
Мушких глава којима ће Он пре
или касније пожелети добродошлицу...
Можда баш на ономе пољу кукуруза
где га је и по други пут сусрео мој отац.