Ветар, тај вечити путник света,
у свом дугачком плашт
понео је семе сунцокрета,
Да ли да одагна доколицу,
или се ветрови шалити воли
положио је сунцокрета клицу
међу прелепе гладиоле.
Некад се судбина нашали ружно,
донесе на свет свакакве приче,
гледају гладиоле тужно
каква ругоба крај њих ниче.
Природа убрзо мења лице,
лето новом животу кличе,
сунцокрет из залутале клице
у лепу стабљику ниче.
Сада су гладиоле зависти пуне,
изнад њихових шарених лати,
попут на престолу царске круне
једна се глава на сунцу злати.
Као у свакој лепој причи
цвркућу врапци са околних грана,
са сунцокретом башта се дичи
хвалећи свога лепотана.