Само су птице можда баш као и он певале новом дану песме.Оне су му привлачиле доста пажње...вероватно кад оне запевају,то је то време,почиње зора.Пењао се уском стазицом.
Постепено су обриси око њега израњали из ноћи праћени тихом песмом птица и док је ова музика постајала све гласнија, они су добијали своје праве облике...дешава се, почело шапутао је у себи узбуђено...само да стигнем до брежуљка пре изласка сунца...а околина,која је сада својом дивотом ставила у други план небо на ком су још биле звезде,као да је рађањем новог дана, изашвши из тајанствене сенке ноћи, добијала сваким даном нешта ново, неку обнову, бивала је јасне видљива...нове странице ове дивне приче о рађању новог дана ...сав узбуђен наставио је даље.
Мириси заборављене свежине чекали су га како је залазио у шумарак и капљицама росе бивајући освежен,стигао је до брежуљка. Овако окрепљеном долетео му је благи планински поветарац који носи у себи утиске ноћи горе скроз на планини.
Крунисана овим планинским ветром његова душа могла је сада да се препусти изласку сунца...почињало је...прво је се тамо далеко негде на истоку појавило неко сијање,новог дана збивање, за живота сретна, стиже нада полетна,посао нас угодни чека, љубав сунцем међу нама цвета...онда би се полако појављивала светлосна лопта, да би се затим један светлосни крак пружио,па још један,па још један, да би онда засјало свим својим сјајем...остао је тако дуго да се диви Божијим виделима...а ветар је мирисом који носи са собом и хладноћом која нас обузима при сусрету са њим,сведочио о великим пространствима и дивотама које су овде сачуване за свакога од нас.
Осети радости и безбрижности долазили су мирисима процветале, пробуђене и тајновите природе, долазили су ношени ветром, а дрвеће је плесало одајући оду животу, који је бригом и борбом за њега бивао заливан.
Наде нове су поздрављале наде старе зовући у даље цветања, у лета нових идеја и доживљаја,те у зрелост неке нове јесењи старим животним путевима вођеним све до зиме мира и одмора.
Онда би живот спремао нова пролећа рана а одозго са планина набујали потоци који би се као горски ветрови спуштали у доли нудили би свеже искре живота које би пламтеле постојано на свежем пролећном сунцу.
Са тог горског видика, ове високе планине у рану зору, када би неко застао и бацио поглед, видео би цветање живота у свој својој раскоши. А доле даље котлином још успавани живот био је прекривен маглом тајни.Са даљим буђењем дана ово бело језеро би се повлачило откривајући постепено острвца,оазе живота. Ницали би једни за другим шумарци и омањи пропланци, а тамо још даље у центру долине почело би неко светлуцање, док на крају човек не би могао јасно да види реку која је недрила целим својим током, нудећи свима на својим свежином обасутим обалама одмора од врелог дана...заливен овим природним соковима могао је да настави да зове старе наде новим именом. То је, у ствари, једно те исто дешавање које нам у разним приликама и добима различито допада...у суштини то је љубав,то је живот...
