Пролази још једно лето, друго, треће, пето...
Одрасташ и престајеш да машташ,
Из дечјег света у несвакидашњи улазиш,
Не желиш даље, а не можеш да се зауставиш.
То дете у теби и даље бити и желело би те пригрлити
И љубав ти своју дати,
Јер само дете зна да безусловну љубав да.
Зрелиш и зрелиш, године почињеш да кројиш и да делиш.
Почиње да боли и понешто не прашташ,
Кад оно што пружаш не добијаш.
Тада оно рањено дете, подераних колена, приђе
И привије се уз тебе,
Јер исто сте биће.
Каже ти, да ће увек бити ту и биће.
Немој да бринеш, научи дете бити и
Никад нећеш остарити.
Носи своје проблеме као мале дечје дилеме.
Овај је живот бојанка права,
Ко каже да је тежак тај заварава.