ДРВЕНИ
ПУПОЉАК
Прва реч коју
би нека од њих изговорила сматрали би да је тај језик најстарији на
свету."
Професор
историје је био средњих година и с лакоћом је умео да своја предавања прилагоди свачијем уху, био је неоспорно
занимљив човек.
Није претерано
бринуо о свом физичком изгледу. Носио би кариране кошуље великих џепова на
грудима. Дугмићи су му лабаво висили и стално их је пипкао да ли су још ту.
Често сам га затицао како задубљен гледа негде у даљину или је хранио локалне
напуштене псе око школе.
Глас му је био
помало храпав од никотина цигарета које је сам увијао. Било је нешто
харизматично у његовој појави. Спадао је у ону групу људи који кад би ушли у
просторију не би остајали непримећени. Необјашњиво, нити су били лепи нити
атрактивни, напросто су имали енергију која привлачи.
"Археолози
су у једном од старих гробова пронашли металне перлице. Проналазак перлица је
био јединствен, јер се поставља питање како су добили металне перле , с обзиром
да су Египћани гвожђе почели да производе 2000 година касније? Одговор крије
један од хијероглифа који има значење гвожђа, а може се превести као “метал са
неба”. Претпоставља се да су перлице направљене од метеоритског
материјала."
У учионици је
владао мук. Слушали су га и они ђаци који ни родитеље нису слушали.
"Најзанимљивије
је што су лечили и инфекције очију! То је била једна од уобичајених болести
међу Египћанима. Користили су разне, а понекад и чудне методе за лечење. Један
рецепт је гласио овако:
Поделите
људски мозак на два дела. Прву половину помешајте са медом и привежите на око,
другу половину осушите и примените сутра.”
Да ли им је
овај лек помагао, то не знамо…
"Оно што
би ја данас рекао Египћанима", настављао је предавање, " је да не бих
свако могао да се лечи овом методом, ако ме разумете?!"
"Професоре,
не може свако ни са овим данашњим методама, с обзиром колико коштају!!!",
рекао је цвикераш Спасоје.
Климао је
главом спреман да крене. Узео дневник са стола и дрвени пупољак који му је
стајао као украс у кабинету, подигао да га сви видимо и најзад рекао: " И
ово је цвет, шта год ви мислили!"
Звоно је
покрило бат његових корака.
РОДНА
ГРУДА
Снег је пао на
све сто му се нашло на путу од неба до земље. На дрвене заклоне, започете куће
и дрвену грађу која је вирила са тек изливених плоча спратова.
Јеле су
отежалих грана хрлиле земљи која се сада већ од снега није видела....
Слике су
промицале у мусавом стаклу аутобуса док сам погледом тражио познату кућу.
Кад сам је
коначно угледао, осмех ми је обгрлио читаво лице и образе, инстинктивно махнух
руком као да ће ме неко видети у овом прљавом аутобусу који јури до станице
недалеко од моје родне куће.
Када ми је
нога дотакла тло осетих ону земљу која ме је отхранила како се под снегом угиба
у влази. Притиснух ногом јаче као да сам
желео да је осетим преко дебелог ђона зимске ципеле. Ужурбано кренух ка кући,
док ми је из ноздрва куљала пара врућег даха. Једва сам чекао да стигнем до
прага и загрлим мајку која ме је увек очекивала сузних очију и топлих дланова.
Грлила би ме дуго а мене би било помало стид да јој се препустим у том загрљају
као дете, а већ сам одрастао мушкарац пун снаге и пркоса.
-Добро је
мајко, добро!, прозборио бих ухвативши је за рамена и благо гурајући да седне
на отоман крај шпорета са кога се пушила сарма и тек испечена погача. Ни један
елитни ресторан у ком сам био, а било их
је сијасет, није имао тај укус хране као ова у забитом планинском селу подно
планине. Мајка би ме жељно нуткала и гледала суздржавајући се да ме помилује по
коси, упијајући моју слику за неке дане кад ме не буде овде било.
-Имаш седе на
слепоочницама, рекла би ми али ти то даје неку зрелост и лепоту правог делије.
Сетих се тога
док сам петљао око зарђале браве закључане, напуштене куће, док засигурно нисам
био ни налик више оном делији.
Кућа беше пуна
хладноће од дугог не ложења, и једно парче зида уз врата се беше одвалило.То је
било зидано од блата и сламе и није одолевало времену као данашњи материјали.
Нашао сам у
дворишту ђубровник и метлу да почистим, али и даље ми је све бивало страно и
хладно.
Погледах на
сат и видех да тек за два сата имам следећи аутобус.
Седох у кут
собе по први пут свестан да родитељски дом не чине зидови, цели ни окрњени, већ
оџак који се дими и неко ко те једва чека без обзира шта си у животу створио.
Недостајала ми
је мајка и сад бих је без стида загрлио кад би се којим чудом појавила. Скинух
фотографију са зида, стару много деценија у изгуљеном металном раму и убацих је
у унутрашњи џеп капута.
Остатак
времена провео сам на станици узастопце извирујући за кривином одакле сам
очекивао аутобус.
На ону страну
где некада беше моја родна кућа више нисам смео да погледам, упорно стискајући
онај рам у џепу уз себе.
То је био мој
дом , најзад сам схватио али ми је рам од стискања пукао и исекао шаку.
Тргнух руку из
које је текла крв и капала на прљав станични под. Опет ме би срамота да извадим
ону слику из џепа од људи сабијених у чекаоници.
Али да сам је
извадио, сигуран сам да би ми се мајка са фотографије насмејала, топло и утешно
као ономад када ме је чекала.
Склопио сам
очи док је аутобус одлазио и нисам више гледао крајолик кроз прозор, нека туга
уступила је место стиду.
Срећом,
заборав ће све прогутати заједно са мном. Мирно сам заспао.
ЈОШ ЈЕДАН ДАН
Требишњица се
тог дана некако другачије мрешкала у свом кориту као тек рођено чедо кад га
мајка први пут најпажљивије купа. Сунце је уперило своје краке баш јако као да
је хтело рећи ко је најјачи. Обарало је руку са планином Леотар и та борба се
огледала у води.
Час овамо, час
онамо преламала се површина воде. Конобарица ми је донела велику орошену криглу
пива са два прста пене. Пустио сам да ми се бркови забеле од пене кад сам
халапљиво натегао на жедно грло.
Погледао сам
лица људи који су седели у башти. Сасвим случајно издвојила ми се лепа жена
црне косе и упечатљивих црта. Када се окренула из профила опазих да има мало
истурену браду. Зрикавци неуморно зричу и као да успављују цео град по овој
јулској јари. Жена као да их не чује. Окраће се и гледа негде у даљину дуж
реке. Гледам јој врат и опажам грашке зноја како јој се низ потиљак спуштају
лагано. Не мари она за то. Мирна је и
само је протресла главом да убрза тај пад капљица.
Наручујем нову
криглу пива. Што више пијем све ми је лепше, тело ми је хладније а мисли
врелије. Лепа жена прилази мом столу да посуди упаљач и ја користим прилику да
направим неки контакт.
Палим јој
снисходљиво цигарету и док ми се захваљује видим да има плаве очи. Дал' због алкохола у крви
али помислих да скоро лепшу нисам видео. Охрабрен изговорих наглас своје мисли.
Само ми се
осмехнула, захвалила и вратила свом столу. Схватих да је нисам оборио с ногу.
Требишњица је мирно гледала још један мој пораз. Знао сам да је то једина река
која ће ме увек разумети. Моја, родна и топла. Дисао сам са овим градом у истом
ритму, знали смо један другог онако, братски. Осмехнуо сам се и ја. Ова лепа
жена ће ионако отићи, река и ја смо заувек ту. Нико нам неће покварити ту
идилу.
Наручих и треће пиво у знак поновног братимљења са
реком. Заспао сам слатко за столом. Отишао сам кад је сунце већ добрано зашло.
Нисам сигуран да ли је ово био баш сасвим обичан дан, туга ме је притискала,
велика и непредвидива као река. Још један дан окупао сам ту на обали Требишњице
потпуно несвестан да је у неповрат отишао.У даљини су одзвањале речи песме и
почех да мрмљам речи “ Мој дилбере куд се шећеш, зар вечерас доћи нећеш…..хај
што и мене не поведеш…”
“Хеј!!!”,
викао је неки човек из мрака са друге стране реке….”Колико имаш година?”
Довикнух му: “
Четрдесеееет!!!”
“Никад ти не
бих дао!”
Не бих ни узео,
промумлах за себе.
Ја своје
године поклањам реци, дан по дан. Лак као кап воде кренуо сам калдрмом и слио
се у Требињски смирај дана.
АМАНЕТ
-“Сиромаштво
се увек лепило за чист образ”, говорио је мој деда док смо седели под орахом на
троношцима, пушио би лулу а глас му је био храпав и умoран.
-“Баш као што
су се деца лепила за утробе убогих сиротица. Док су оне узалуд молиле Бога да
их имају већ довољно, на крају би се помириле са тим уз речи утехе, где има
хлеба за петоро, биће и за шестог….Дојиле би своја чеда између надничења по
њивама или домаћинских послова по туђим кућама. А деца су била румена и здрава,
детиње чисте душе и радозналих окица.”
-„А знаш ли
шта је најчистије на свету?“, питао би ме
деда
Слегао сам
малим кошчатим раменима.
“Најчистија је
детиња душа, чиста као најбистрији извор, као срце младе девојке која ишчекује
просце, као твоје око плаво!”, осмехнуо би се и брци би му се развукли ка
образима откривши крупне предње зубе.
-Никада немој
дозволити да ти се душа запрља!“, говорио ми је шапатом гледајући ме у очи
продорно.
-„А чиме се
она пере?“, питао сам детиње наивно.
-„Ничим, синко
мој, ничим!“
-„Мора да се
пере“, рекох на крају, „моја мама све опере!“
-„Неће бити
мајке, сине мој. Кад дође време да се душа испрља, проћићемо ,тата, мама, ја и
сви!“
-„Шта ће ми
остати онда?“, питао сам на ивици да
заплачем.
Сећам се добро
његових речи преко дима из луле.
-„Остаће ти
све оно што си сачувао, оно што је добро, то остаје! Душа, образ, вера у себе и
поштење...“
-„Јеси ли деда
ти то све сачувао за мене?“, питао сам радознало.
-„Не преноси
се то, сине мој ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога!“, рече
ми и отпухну густ дим у небо.
Исто такво
небо је и данас. Недеља је. Деду спремамо за вечни починак. Како у селу није
било капеле, сандук постављамо у гостињску собу. Шест столица поређаних у врсту
са обе стране прекрили смо брокатним покровом да делује свечано.
Соба је
скромна али чиста. Обријао сам га да оде
уредан, а и обичај у селу је да сандук буде отворен.
Свет ће
гледати у његово мирно избријано лице. Одржао сам и говор, као најстарији његов
унук.
Док полако
пролази поворка ка гробљу по глави пребирам да ли сам нешто заборавио.
Одјек земље
која удара о сандук док га спуштају дубоко, шаље ми последње речи.
Проћиће и ово,
кажу сељани док ми изјављују саучешће, а мени се низ образ котрљају сузе, топле
и чисте. Душа ми их је пуна.
Збогом деда,
остаћеш ми заувек, ти си ме учио да добро остаје!
Знао сам да ми
се осмехује, у име Бога прекрстих се крај отворене утробе земље. Додирнух се по
срцу овлаш прстима и последње речи тихо изговорих, „Хвала на свему!“
Небо је пролазило мимо нас баш као и овај дан,
полако али заувек!
Син ме је плачући
вукао за ногавице и тражио да га узмем у наручје. Загледах му се у очи, плаве и
чисте, детиње. Приљубивши усне уз детиње уво изговорих:”Душа је сине тамо где
те боли, кад неко насрне на образ. Остало ће проћи.”
ГОЛОРУКА ЖЕЉА
Господин Шушкаловић
освануо је једнога дана прво са иницијалима а потом читавом својом бистом на
насловој страни дневних новина.
Као
неочекивани обрт у блиставој и брзој каријери уследио је истражни поступак па и
притвор.
Шушкање
по кулоарима јењавало је како су дани
одмицали.
Изашавши на
слободу прибрао се и увежбао говор за све који га познају...
Прича је
глатко пролазила што због незаинтересованости тако и због путера који су на
глави имали у већини случајева људи из његовог окружења.
Ћутали су
највише због својих интереса и страха од незавидне ситуације у коју би се могли
наћи баш као и господин Шушкаловић.
Проневера,
отимачина, уцена били су свима као камен спотицања у једноличним мислима.
Променио је
имиџ, швалерку, ауто, стан....
Једино је
задржао љагу јер њу нико није хтео.
Појавио се
потпуно нов....
Опет су
шапутали за њим иако га нико висе не препознаје а остао је главом и брадом исти.
Трбухом за
крухом се жеља за успехом заглавила негде између панкреаса и међуножја, и сад
сви чекају да ли ће да умре или сексуално апстинира?!