Седим на тераси и чекам је... Између ослушкивања и лајања, повремено погледам у правцу из кога увек долази. Препознајем је по звуку корака, звацкању привезака на ташни и мирису. Надам се да ће доћи данас! Када је она ту, за мене је све посебно! Цео дан проводи са мном и кува ми пилетину с пиринчем. Баца ми лоптицу док год ја желим да трчим за њом а затим ме узме у крило, мази ме и тепа ми све док не заспим. Увече нам је најлепше! Чим почне да намешта кревет за спавање – ја ишчекујем. Када намести још један чаршав, за мене, позове ме да легнем тапкањем руке о кревет. Ускочим хитро. Какво уживање! Обавезно ставим главу на њену руку, гледам је, а она ме чешка по стомаку. То највише волим. Када ми окрене леђа, ја је два-три пута додирнем шапом да се окрене ка мени. Тако видимо једна другу чим се нека од нас пробуди.
Лепо брину о мени и када она није ту. Не могу да се жалим. Знам да ме воле. Хране ме, шетају, мазе, играју се са мном али – често нису ту. Имају они и другог посла осим мене. Онда обично спавам на свом месту, поред врата, али сам на опрезу. Увек препознам звук кола и устанем да их сачекам. Што су ближе, мој реп – налик на перушку – прави све брже и шире замахе. Радујем им се, а и они мени. Увек се лепо поздравимо. Волим и да их забављам. Зачикавам их да ме јуре око стола и бежим када желе да ми ставе поводац за шетњу. Некада јурим свој реп и режим на њега. То је увек забавно. Мање је забавно када ме четкају, али правим се да уживам. Када ме баш много чупа – побегнем. Најгоре је шишање и купање, али то истрпим због њих јер воле да сам чиста и лепа. Много се трудим да ме разумеју и да разумем ја њих! Некада је у кући много људи и деце. Тада је баш весело јер не знам куда ћу пре да трчим и на кога да лајем. Наравно – од среће. Често нам је у гостима нешто мало што иде четвороношке – као ја, а некада само на задњим ногама. Чудно! Воли моје лоптице и јуримо се око стола. Тада су сви јако расположени и много се смеју, а ја трчкарам око њих поскакујући задњом, десном ногом. То чиним када сам јако задовољна. Када се уморим, волим да легнем на своје место поред врата и спавам. Тада не желим да ме узнемиравају. Уосталом, не дирам ни ја њих када спавају. Стрпљиво чекам док се не пробуде.
Сада ми није жао што ме моја прва породица оставила. Неколико дана сам их чекала на паркингу далеко од куће. Нису се вратили по мене. Мислила сам да ће ми срце од туге и страха препући пре него што скапам од глади. Једном сам се уплашила да ће ме напустити и моја нова породица! Возили смо се колима по мраку као и онда када су ме оставили. Очајнички сам се окренула на леђа да их подсетим како сам драга и колико их волим. Лакнуло ми је када смо се сви заједно вратили кући. Од тада више не бринем. Нисам више ни плашљива као некада! Залајем сада и ја на непознате кучиће и људе који пролазе поред куће. Чувам нас и нашу срећу!