-Тета Станка, како гајиш ово необично цвеће ?-упитао би сваког јутра једно исто питање млади студент Илија Коларевић.
Станка Филиовић беше жена из околине Београда. Није је било једно време, јер је била болесна од гушобоље. Сви су се питали шта је са њом. Занимали су се за живот ове четрдесетогодишњакиње код њене заове, која није била кадра дати одговор. Само би се шћућурила и зањорила своју затупасту главу у котарицу пуну цвећа. Није та знала ништа без Станке. Станка је била виспрема, хитра, умела је да убеди сваког купца да је баш та гомила мимоза за њега, да је баш та кита зумбула за његову жену и да су баш те перунике за њега. Сви су се питали одакле Станки ово чудно цвеће. Нико га никада није пре видео. Станка је продавала и ћутала.
'' Ма шта се тебе тиче, гајим га ја ''- одбрусила би сваком ко би знатижељно запиткивао. Станка је имала непокретног мужа који је у Првом светском рату остао без обе ноге. Синови јој беху велики момци. Станоје је остао у селу , оженио се и добио два сина. Милорад је студирао Правни факултет и сваког јутра би теглио са мајком кофе и канте са железничке станице уз Балканску. Руке би му помодреле од тешких металних окова старих котарица. Било му је жао мајке да она носи. Као да јој ије било довољно што копа сваког дана по башти, сакупља шљиве, кува слатко и окопава паприку и парадајз. Сажаљив је Милорад , као и сва намучена сељачка деца. Сузе би му заискриле око сваки пут кад би мајка вадила белу платнену марамицу завијену гумом, из недара да му пода последњи динар за књигу која је била неопходна.
'' Немој, мајко , снаћи ћу се . Посудићу од Илије ''- сузноо би прозборио.
'' Ама, држи то, какав Илија, књига се не даје никоме , сине мој. Чувај је као очи у глави, јес ' разумео? ''
'' Јесам, мајко, јесам ''- а шта би друго Милорад одговорио осим да јесте.
Док је Станка Филиповић боловала од гушобоље и лежала у крпама у свом старом кревету , Милорад би носио канте са цвећем, давао тетки Зори и после предавања долазио по њих у Коларчеву и узимао их и враћао назад.
'' Кад ће ти мајка оздравити? Не могу више ''- питала би Зора сваког јутра.
Милорад би размишљао сваки пут шта би рекао знатижељној тетак Зори.
'' Па, тетка, не радиш ово за џабе, узимаш за себе део'' – знао је виспрени младић да одбруси тетки.
Мислио би у себи како има размажених жена. Мајка му се мучила, брала малине ујутру, на подне музла краве, у подне спремала ручкове и месила погаче а увече кад захлади , одлазила да плеви поврће. Ујутру раном зором Станка би седала на воз и кретала пут Београда са кофом свежих мимоза , зумбула и перуника. Никад јој није било тешко . Он би јој помагао, али би мајка к'о мајка отимала канте, речима да је његова рука слаба и да се мора чувати за оловку и ' артију. Сваког јутра Станка би у возу наилазила на пијане кондуктере, и сваки од њих би покушао бити духовит. Станка беше лепа средовечна жена плаве косе, зелених крупних очију и витка тела. Тело јој беше жилаво и нарађено. Само би јој срце залупало испод беле ланене кошуље кад би јој се примакао неки од њих.
'' Снајка, колико ти то цвеће ''- подсмешљиво би се обраћао мали ћосави кондуктер пун себе.
'' Није на продају ''- одвратила би жена, окрећући главу на другу страну.
Понављало се о из јутра у јутро, све док Милорад није кренуо на студије. Јак и отресит момак, снажних рамена и витког стаса би мајци био заштита. Кад би је видели како се пење са њим, одмах би скидали капе и поздрављали.
Мислила је Станка у себи , какви су то људи.. Кад виде саму незаштићену жену, одмах навале..Сви су знали да је Станкин Обрен био непокретан и немоћан. Она никада није погледала другог мушкарца. Радила је за децу, кућу и Обрена. Радила је као три мушкарца. Њена плећа су била широка и јака, руке похабане и круте. Лепота јој је била и даље видљива на тужном лицу. Само су зелене, крупне и буљаве очи биле знак да је то Станка Филиповић, времешна лепотица из села. Нарађена и намучена устајала је у рану зору, паковала цвеће, везивала у хартије и обмотавала гумицама и тако правила букете посебно намењено београдским госпођђицама , чији су вереници куповали рано ујутру не би ли им улепшали дан. Само Станки није имао ко да улепша дан. Само је Станка припремала све али за друге. Потајно је прижељкивала да неко некад купи букет и намени њој - Станки Филиповић, мајци храброст, жени мученици.
Тог поднева чекала је Милорада са последњег предавања , пекући се на врелом београдском сунцу. Села је на једну од својих котарицаи тако задремала.
'' Мајко, мајкице ''- повика Милорад.
''Ја заспала, сине...''-рече она.
'' Мајко, положио сам испит, мајчице. Добио сам десет.'' – био је момак тако срећан.
'' Дођи да те мајка благосиља ''- сузним очима је гледала сина и храпавим рукама миловала његово округло лице.
'' Госпођо, дајте ми један букет зумбула ''- рече Милорад.
'' Не будали, сине..., ајмо полако ''.
'' Рекох, дајте ми зумбул ''-био је упоран младић.
''Ајде, нек ти буде ..'' дала му је мајка у руке киту зумбула увијеног у хартију.
''Ово је за вас, лепа госпођо ''- рече јој Милорад.
Станка није могла да обузда своје сузе. Блуза јој се надимала од плакања. Срце јој је тако ударало а сузе се лиле низ образе.
''Хвала, сине мој....хвала ''- неизмерна љубав мајка је говорила из ње.
'' Хвала , сине ''- одзвањало је Коларчевом улицом. Мајка и син су загрљени кренули низ Балканску улицу, па на станицу. А сутра све изнова.