ВЕРНЕ СЛУГЕ
Верне слуге моје реците му да га још увек волим.Не могу, ох не могу... заиста не могу њега да преболим.
Црне косе, крупних очију боје кестена,
тамне пути, осмеха милог као сунце кад мине, бисерно белих зуба...
Видећете и сами епитета је много више.
Све што сам набројала, није никакав клише.
На све то додајте и „мали мој“, препознаће се.
Знаће ко вас је послао.
Често плачем док шетам по киши,
кораци су ми све тиши.
Нечујна сам.
Прикривам доказе моје неизмерне туге.
Помозите ми, моје верне слуге!
Крварим, из дна душе.
Пригушени јецаји ме разарају и гуше.
За собом остављам трагове свуда.
Верујем у љубав, верујем у чуда.
Прегршт је нанетих суза, патње и бола кад се зброје.
Волим га, волим, СЛУГЕ МОЈЕ.
ПТИЦО БЕЛА
Птицо селице, шта ли те је навело да одлетиш од мене?Моје тело за тобом вене.
Очи су ми пресушиле,
сузе их угушиле.
А тек крила... крила више немам.
Једино што ме одржава је тај сусрет за који се спремам.
Грешне мисли и зло ме обузимају...
Немилосрдна сам и горда.
Зашто се претворих у оваквог створа?!
Изумиру сви моји снови!
Не знаш ти, птицо, какав је осећај кад се воли!
Пратим јато птица које лете ка познатом месту.
Тамо срећем непознате, на нашем љубавном гнезду.
Вичем на њих , растерујем багру!
Трчим ка исписаној клупи и плачем,
јецам, урлам на сав глас: мрзим те, мрзим птицо бела!