'' Да видиш ти мога Сретена , кажу да је најбољи у оисању артија тамо међ' ученима''-хвалила се Станика Милић, мајка Сретена Милића, студента историје .
'' И мој Милун је , веле, најбољи ''- исто је причала и Драгиња , Милунова мајка. Све те приче већ годинама је слушала прерано оседела удовица војника из рата са Бугарском, Јелена . Њен син , Александар, је био паметно и учено дете. Отац му је оставио кости негде на Сливници 1885. Јелена је сама чувала сина како је знала и умела. Више је умела него знала. Више је немала него имала. Александар је почео да разноси млеко да би помогао мајци. Његове вредне руке су носиле лимене канте по Баба Вишњиној свако јутро у рану зору,
''Докле ћеш , сине, разносити млеко ? ''- убога мајка га је питала исто питање сваки дан.
'' Док не сакупим новаца , мајко...желим и ја у Хајделеберг ''- узвратио би пркосно.
'' Добро, сине ''- уздахнула би Јелена и у том њеном '' добро '' крило се клупко суза које ће изаћи, чим Александар замахне улицом.
Јелена је била кројачица, шила је све што јој се доносило. Радила је под свећом до касно у ноћ. Држава јој није дала ни пензију за смрт мужа ратника. Мучила се како је умела сама. Једва је имала да прехрани сина и себе. Знала је да Александар жели да студира, био је одличан у историји, латинском језику, рачуну..није било нечег да га није занимало. Стално је мислила како да му обезбеди да оде и он у свет. Није се могло. Њене вредне руке пуне убода су радиле али не довољно да може да приушти детету оно што је желело. Млади млекаџија из Баба Вишњине се будио у рану зору , облачио се, одлазио по млеко и носио угледним породицама. Свако јутро би се помолио за здравље мајке која га је одгајила. Захвалио би се крсној слави и помолио за душу упокојеног оца ратника. Много му је недостајао отац. Није га упознао али му је недостајао. Недостајало му је да га отац помилује као Аранђела његов отац. Недостајало му је да га посаветује као Милуна његов отац ономад кад је Милун нешто згрешио, па га је отац саветовао. Њега није имао ко мушки посаветовати . Мајка се трудила колико је могла, али и њу је почела болест све више односити. Видео је Александар да Јелена више није била иста . ПОчела је да заборавља шта му је рекла, понављала је исте ствари, исте речи. Није јој замерао, само би тихим гласом рекао '' добро, мајко ''.
Све недаће су се срушиле на плећа младог човека. Хајделберг је полако бледео, а жеља да помогне мајци која се све више губила је била јача.
'' Мајко, идемо једном добром лекару , видећеш да ће ти бити боље ''- рекао је једног послеподнева кад је дошао с посла.
Јелена је слушала речи свог сина али је све више копнила. Венула је њена душа све више и брже. Туга за мужем је све више савладавала. Жеља да ппомогне једином сину је постала тако јака да је прерасла у огромну немоћ и тугу. Јелена је волела сама да разговара ујуру кад би Александар отишао на посао. Причала би са покојним мужем, са браћом, једином сестром која је рано умрла, са мајком и оцем који давно преминуше..Било јој је све теже.
Александар јој је угађао колико је могао.
'' Мајко, мајчице, нема везе, заборавио сам ја на Хајделберг, а уписаћу неке студије овде, немој, мајчице, да бринеш ''- говорио би тако убедљиво, да је и он сам поверовао у своје речи.
'' Знам , сине, знам ''- Јелена је себе убеђивала да је то стварно тако.
Тог поподнева Александар је био неуобичајено весео. Разнео је све канте са млеком, одседео са пријатењима код Студенстког парка, и чак му се симпатична девојка из Крунске насмејала. Све је било лепо тог дана. Журио је кући јер је био гладан и уморан.
'' Мајко, стигао сам, мајчице ''- викао је кроз двориште.
Нико му се није јављао. Мора да је мајка на кафи код Милунове мајке .
Видео је мајку како безбрижно спава на кревету и би му жао што је викао тако. Могао је да је пробуди. Мајка је неуобичајено спавала. Била је бела као креч .
'' Мајко ''-повикао је. Мајка је била хладна и бела. Јелена је умрла у сну још јутрос кад је одлазио на посао. Јелена је умрла сањајући. Сањала је како прати свог јединца у жељени Хајделберг. Био је тако близу. Одмах испод Баба Вишњине. Близу је овај Хајделберг.
'' Ево, сине, и ти оде да учиш школе '' – помислила је и испустила душу.
Александар је стајао и плакао. Није реч рекао. Млекаџија из Баба Вишњине улице је остао сам. Сасвим сам. Само су мисли о Хајделбергу и мајци која га прати биле са њим.