Отворивши очи покушавам да се оријентишем по мутном околишу и напрежем вољу не бих ли натерао тело да ме поведе противно притиску који ме гони ка површини и супротно инстинкту који ме паралише. Следим један једини траг, тебе Малена! Кад смо се нашли на дну реке, притисак ме је избацио и животињски нагон ме је потерао ка површини. Себично сам грабио ка кисеонику све док нисам удахнуо. Кукавички. Требало ми је времена да схватим да те нема, да си и даље тамо доле куда сам те повео. Претрнуо сам, потом напунио плућа ваздухом и кренуо по тебе. Не малена, није готово! Одавде ћемо изаћи заједно!
Осматрам муљевито дно борећи се против струје. Не би требало... не... не би смело да буде превише тешко разазнати дречаво плаву боју скршеног „стојадина“. Па ипак, у варљиво мутној води не разазнајем облике и боје. На тренутке губим присебност и помишљам да изроним по ваздух, затим опет истражујем, све док сасвим изненада не угледам возило утонуло у муљ. Срце ми радосно удара и устремљујем се ка њему.
Сећања стижу у кратким бљесковима.
Сећам се твоје дечачки подрезане косе. Вечито зачуђених прекрупних очију. И твојих вижљастих удова. Свих оних изазова које си за мене представљала. Сећам се вечери на степеништу зграде, још из безазлених времена кад смо били пријатељи. Редовно сам те пратио кући. И твојих минималних хаљиница, твоје преплануле пути коју сам тек донекле разазнавао, твоје путености која ме је морила под зрачком варљиво далеког уличног осветљења. И повратка кући. Посезања за собом како бих утажио бол који си изазивала.
Стижем до потопљеног аута. Очај ме преплављује. Лимарија је згужвана, врата су заглављена. Цимам, не успевам да их отворим. Немам времена! Како сам се дођавола нашао ван возила? Није могуће! Прозор је спуштен. Ако сам туда изашао, онда истим путем могу и да се вратим. Покушавам да се провучем. Док се упињем да се пробијем до тебе, слике у глави се смењују попут излуделог каледиоскопа. Видим те оне ноћи кад смо били позвани на новогодишњу прославу код Нађе. Две чаше вина и твоја недоумица око хаљине коју би обукла. Предлажем ти црвену, а ти забацујеш плаву и остајеш гола пред мојим забезекнутим погледом. Смешиш се, облачиш ону пламену и питаш како ти стоји. Муцам, трепћем. Ох, Малена, одувек си била мој водич кроз непознато.
Видим те. На своме си седишту и везана појасом по прописима. Коса ти је пала преко лица, а танане шаке преклопљене у крилу. Ваљда није прекасно. Пружам руке, не бих ли те дохватио, али не успевам. Очајавам и као да те намах видим у својој собици. У глави ми ођекује оно давно сопствено признање да никад нисам био са женом. Поново ме хваташ за руку и стављаш на препоне. Опет осећам топлину твоје нутрине на прстима и укус твоје женскости на језику. Одувек си била мој водич кроз грешне странпутице сладострашћа.
А онда, упињући се да те повучем, наједном схватам како сам испао из возила - управо кроз овај прозор. У ствари, једноставно је. Најпре руке и глава! Провлачим рамена присећајући се како сам лако продирао у тебе. Долазио бих ноћу са посла, да бих те налазио у лаганој спаваћици, како потрбушке гледаш ТВ. Раскопчао бих кожњак и спустио панталоне, задизао танану свилу и клизнуо у тебе. Само би простењала и покренула бокове да ми помогнеш. Не, Малена, нећу те напустити! Одавде ћемо изаћи заједно.
Пролазим, савијам тело и најзад се налазим на задњем седишту, иза тебе. Пружам руку и откачујем сигурносни појас који те спутава. Твоја коса плеше ношена таласима које стварају моји нервозни покрети. То је све што видим. Сећам се плаже, баш на обали ове исте реке и пријатеља који су задивљено посматрали како уклањаш горњи део купаћег костима. „Шта се кога тиче где ћу да се сунчам“, осорно си рекла. А знам да си испод непрозирних наочара пажљиво проучавала задивљене погледе и уживала у грчу моје љубоморе. Одувек си била мој водич кроз муке и агонију.
Повлачим те, не иде, нешто те држи. Придижем главу и видим: ноге су ти заробљене згужваном лимаријом. Прелазим напред и покушавам последњом снагом да те ослободим. Тек после вишеструког цимања успевам и повлачим те. Тријумф само што није избацио мукотрпно чувани ваздух из плућа. Сећам се Дубровника и нас двоје где се сред ноћи грлимо пред мрачним језуитским здањем, божијим представништвом, тако си га назвала. „Нек’ нас види“, вриштала си бесно бацајући одећу са себе, избезумљено растржући моју. Сећам се продирања твог прстића где се не сме и бесног палацања твог језика у мом ждрелу.
Ох Малена, одувек си знала да ме поведеш степеник више по забрањеним и мрачним беспућима греха! Дижем поглед и схватам да ми твоје драго лице више није скривено. Стомак ми се стеже. У сећању видим то исто лице, презриво и надмено. Неколико секунди пре но што сам изгубио контролу над возилом и пробио ограду моста равнодушно си ми саопштила: „Имам другог“.
Али није то оно што ме удара. Више ми ништа не значи твоје неверство. Ужас долази од сурове и безнадежне слике која се отвара пред мојим погледом. Твоје су усне растворене. Очи су ти стакласте и зачуђено гледају у мене. Као да очекујеш пољубац
Не! Не!
Прекасно је. Морам да изађем!
Покушавам да се окренем и да испливам из тескобне шкољке сјебаног „кеца“. Немам простора за тако нешто. Покушавам да се извучем унатрашке, али не погађам прозор. Не могу да се суздржим. Нагон је прејак и отварам уста. Удишем. Али то није оно чега су пренапрегнута плућа жељна. То није живот. Последњим покретом грабим твоју хладну шаку. Знам, повешћеш ме још једном.
Одувек си била мој водич кроз непознато.
И не знам куда ће нас наша путеност овог пута повести, али у једно сам сигуран.
Где год то било, тамо ћемо стићи заједно.