.jpg) |
| Др Радоје Фемић |
- Књижевна критика некад и сад?
- Веома је тешко одговорити на Ваше захтјевно питање, будући да оно дотиче проблем друштвене функције књижевности, па тиме и књижевне критике. Књижевна критика је ауторитет заснивала на прокламованим стваралачким императивима којима су се писци (не)вољно прилагођавали. Задобити милост (понекад сурове) критике значило је имати колико-толико извјестан статус у литератури. Данашњи односи на релацији писац–критичар, потпуно су другачији. Наиме, значајан дио књижевнокритичке продукције потчињен је законитостима маркетиншке кампање, која је метастазирала у тортуру суперлативних исказа на рачун осредњости. Од овог правила изузета је академска критика, што је само по себи повољна околност, међутим, то је истовремено и знак њеног ограниченог домета на прилике текућег књижевног живота.
- Данас се пишу критике, рекло би се прилично често, у стилу критике коју налазимо, као цитат, у Борхесовој причи Приближавање скривеном коју Борхес преводи ''Укратко: нула'' (''У Француској књига као да је прошла непримјећена. Ипак, Бенжамен Фондан је помиње у Европи и оцењује је овим речима: Разноврсна, полетна, правилно распоређене грађе, умјетнички јасна и оштроумна, која умије да разочара исто онако као и да усхити, урођеног смисла за необично, пуна полета, на тренутке чак и извјесне снаге која подсјећа на генијалност. Укратко: нула''). Који је циљ и смисао такве критике?
- Ако бисмо одгонетнули циљ такве „критике“, то би нужно подразумијевало корекцију појмовно-терминолошког апарата. Наиме, књижевна критика, уколико није примијењена теорија, односно уколико суспендује принципе анализе, интерпретације и вредновања у корист неког ванестетског чиниоца, престаје да буде релевантан аналитички чин, већ се деградира на трептај (пријатељско-идеолошког) импресионизма, или на активизам који је неповратно компромитује.
- Како се критика у Црној Гори и региону носи са хиперпродукцијом књижевних дјела?
- Критика је пред појавом на коју указујете потпуно беспомоћна. Она, додуше, кроз појединачну активност критичара, указује на погубност ове појаве, али не посједује дјелотворни механизам који би помогао у спречавању или сузбијању хиперпродукције. Упорним и агресивним скрибоманима иде наруку околности које већ дуго обиљежавају област институционалне културе. Наиме, издавачке куће све мање изражавају потребу за уредничким радним позицијама које носе истински кредибилитет и аутономну могућност да се понуђени рукопис прихвати или одбије. Умјесто тога, стварност аргументоване естетске расправе надгласава стварност „тржишне исплативости“, чијем култу се мора служити, јер је и критички чин вреднован као споредни елемент механизма креативне индустрије који не трпи аналитичност и образложеност, или једноставно – за њу нема времена.
- Ко су критичари које можемо сматрати за ауторитете у Црној Гори и региону?
- Критичаре од формата у Црној Гори и региону ваља тражити на универзитетским катедрама, које још увијек на елитистички начин изучавају књижевност, образујући генерације нових филолога које, по правилу, изњедре свјежу и оштру критичарску оптику која има свој персонификовани идентитет. Из прве категорије издвојио бих професоре, критичаре и теоретичаре, којима дугујем сопствено интелектуално формирање и према чијем импресивном дјелу самјеравам (не)успјехе властитог критичког огледања. Уз ризик заборављања неког имена, издвојио бих сљедеће професоре и критичаре: Лидију Томић, Драгана Станића, Јована Делића и Горана Радоњића. Разноврсни текстови поменутих критичара показују раскошне могућности промишљања књижевности на српском језику. Будућност књижевне критике несумњиво припада ауторима чији критички сензибилитет слиједим, какви су, између осталих, Јелена Марићевић и Жарко Миленковић.
- На који начин у савременом друштву објективна критика може да заузме значајније мјесто?
- Ризикујући да то дјелује претенциозно, рекао бих да је предуслов консолидације јавног статуса критике консолидација друштва, односно макар оног његовог дијела који је упућен на културу. Увођење (или обнова?!) критеријалности требало би да буде основни задатак званичне, институционалне културе, која би требало да успостави монопол квалитета науштрб других, ванеснафских монопола. Све док површност буде официјелно селектована, фаворизована и његована, критици ће припадати (не)заслужена маргина јавног простора. Кад снага активног друштвеног (само)преображаја ослободи критику баласта апологетике, критика ће наћи одговарајуће мјесто.
- Колико се данас чита и каква је будућност књиге?
- Одговор на Ваше питање изискује експлицирани отпор стеченој и непроблематизованој рутини бугарења над судбином књиге и ламентирања над одсуством читања. Истинска умјетност, било да је књижевна, ликовна, музичка или сценска, одувијек је ствар сензибилитета ријетких и посвећених људи. За такве људе могућности сусрета с умјетничким дјелом данас су (ма колико то „данас“ трајало) вишеструко повољније. Стога не гајим ни најмању сумњу у будућност читања и књиге, утолико прије што је заснованост имплицитно присутног футуристичког става – о извјесној бајковитој будућности човјечанства ненаклоњеног књизи – већ више пута драматично крахирала.
- Како Вам изгледа савремена књижевна сцена?
- Савремена књижевна сцена подсјећа на (не)контролисани стваралачки и издавачки хаос, који се индукује с неколико културних и, ништа мање, интересних пунктова. Самоувјерено дефиловање (анти)јунака формираних књижевних кружока по промоцијама, трибинама, сајмовима и медијима чини пјену дана која не оставља дубљи траг у литератури, али вјерно илуструје упадљиве недостатке књижевног живота, чије достојанство дискретно бране усамљени подвижници естетске самодовољности књиге.
- Ваше мишљење о додјељивању књижевних награда и признања?
- Књижевне награде и признања само су један, широј јавности најзапаженији дио назначене спе- цифичности наше књижевне сцене. Умјесто да представљају верификацију већ постигнутог, неријетко представљају пројекцију будућег достигнућа. Отуда се веома често звучним наградама „лансирају“ књижевна имена која касније (не) оправдају славу почетника. Истини за вољу, понекад се срећно ускладе дух награде и природа књижевног дјела, што је повод за истинску умјетничку светковину.
- Које савремене ауторе бисте препоручили читаоцима и зашто?
Неопходност издвајања конкретних ауторских поетика критичарски посао своди на декламовање наслова и аутора, што само дјелимично одражава природу читалачке, па и критичарске дјелатности. Ипак, од савремених писаца издвојио бих ауторе разнородних поетика, чије писање обнавља повјерење у причу, какви су, између осталих, Горан Петровић, Миро Вуксановић и Слободан Владушић. Међу писцима који све више постају маркантне појаве наше књижевне топонимије, издвојио бих имена Александра Ћуковића и Мирка Јовановића.
- Омиљени класици?
- То су, у мом случају, аутори с чијим књигама сам се сусрео у гимназијским данима, дакле, у узрасту који одликује непоновљиво искуство наивног читања, ослобођеног теоријско-методолошких претпоставки и занатског тумачења. Из тог времена радо се присјећам могућности потпуне идентификације с имагинарним свијетом руских класика – Чехова, Достојевског, Шолохова, али и осталих драгуља свјетске књижевности – Хемингвеја, Сервантеса, Балзака и многих других.
- Дефиниција доброг савременог пјесника?
- Иако је тешко, па и немогуће изрећи сведену дефиницију, парафразирао бих мисао пјесника Љубомира Симовића који је казао да је задатак поезије да буде – нешто друго! У односу на шта? – гласило би логично питање. Усудио бих се да одговорим максималистички – у односу на све што поезију чини предвидљивом, пригодном и необавезујућом интелектуалном вјежбом која јој одузима неуништиву свјежину и виталност најсавршенијег скенера унутрашњег егзистенцијалног бића.