БОСНА
Ја сам рођен
Ту где јесам рођен,
Али срцем ја припадам тамо,
Где осећам да сам препорођен,
А живот ме разбиј'о и слам'о.
Свуд сам био, само нисам онде
Где бих дуго желео да будем.
Моје мисли стално плове донде,
И кад видим неке лоше људе,
Усред ове животне таштине,
Ја помислим: "Где је живот мој?
Нећу доле, нећу у висине,
Само хоћу у завичај мој!
Тамо где ме дочекују топло,
Којима сам брат, рођак и крв.
Душу моју од туге бих опр'о,
Што ме једе, нестао би црв!"
Београде, најлепши на свету!
Ја се родих у наручју твоме.
Али срцем, у том лудом лету,
Стално идем завичају своме!
Ја те волим, о, мој родни граде!
Ал' среће ме обузима плима
Там', где нису те големе зграде,
Већ где кажу: "Како си? Шта има?"
То је моја завичајна груда,
На којој сам ја најмање био.
У животу пуном борбе, труда,
Највише сам мој Скугрић ја снио!
Слатки снови, а горке су муке.
Колико нас раздваја даљина!
Срце некад хоће да ми пукне,
Кад погледам спрам оних планина.
Чујем песму нејасну и бучну,
Што се из даљине тихо хори.
И осећам тугу тешку, мучну,
Да ми дође, та песма се бори
И успева... Не треба јој много,
Кроз даљину што нам живот сазда.
"Дођи некад, када будеш мог'о!",
Тако моја Босна пева вазда...
ТЕОРИЈА ЕВОЛУЦИЈЕ
Дарвин подметну лажне кости,
А не рече ни "Боже, опрости!"
Теорију другима предаваше,
А мајмуни му повероваше.
ВЕЧИТИ ЖАЛИ
Погледам ли на своју прошлост,
Видим свога лица ругобе;
Све заслужих, само не опрост,
Све лоше ствари, као сподобе
Вуку се за мном непрестано.
Вичу на мене сваког дана,
Спокојан, миран нисам одавно,
Злоћи је свако злодело храна.
Попут Отрока, хтео бих пасти
У један чврсти, дугачак сан.
Али не бих могао устати
У онај ведар, пун среће дан.
Јер Васкрсења и среће има,
Али само праведнима!