1.
Глатка шовршина малог језерцета се пружала испред њега.Желео је да заплива.Ушавши у воду почео је да плива. Хладна вода га је освежила од овог врућег дана без дашка ветра. Како је пливао,осећао је да му се тело хлади и да му вода годи. Као круна на ове лепе осећаје долазиле су му бистре мисли... Допливавши до друге обале препустио је се пријатним осећањима. Врата прошлости као и будућности била су сад отворена и на овом дивном месту, можда баш од Бога чуваног за овакве ствари,мешале су се са садашњости. И тако је то са осетима и са љубављу. Она љубав која се усади у нас остаје да живи у нама док смо и ми живи. А милошћу доброг Бога чак и у вечности...љубав је као цвеће, уколико се бринемо о њој и уколико је редовно заливамо, освежавамо она ће расти и развијати се, и донеће нам много плодова тј. биће са нама у тешким моментима и неизвесном ситуацијама помажући нам да их пребродимо...а уколико узгајимо у животу више љубави бићемо срећни људи.
Љубав према особи може се употпињавати са љубављу према природи и њих две би се онда испреплетале и пратиле би нас онда куда год идемо, дајући нам услове да волимо и друге особе које ћемо тек срести. Даће нам радост да се радујемо свакој зори и пропланку, сваком цвету и дрвету,сваком птичијем лету и разговору. Онда ће љубави према једном крајолику доћи када се нађемо у другом крајолику волећи га љубављу првог на неки други начин а опет исто,можда чак и више.Тако је и са догађајима и разговорима те добрим делима.Тако се неки разговори и нека дела и љубави особа које су нас волеле провлаче са нама на неком другим местима и приликама и у неким посебним моментима. То су моменти среће, моменти смерности, кротости, трпљења, некада и велике туге која како се на крају испостави а желео бих да је стално тако,и то свима нама, дође само зато да би смо стару љубав могли да уможимо или нека нова да се деси. Неки кажу да љубав кад се засади човек мора добро да се брине о њој,те да неће одма дати плода...Зато гајимо љубав. А на крају долази љубав према Богу која је виша и лепша од осталих љубави а оне се од ове састоје и из ње извиру. И то је једноставно тако. Нека добри Бог помогне да љубав цвета и да пријатељство победи...
Мислио је о кори леба,од том догађају када му је она из џепа на кошуљи извадила ту корицу и рекла"Сине ово је за тебе". Тада он није схватао шта та кора леба значи и шта је она хтела са тим да му пренесе. Какве је успомене вежу за то и кавај је значај свега тога. Соко је прелетао плаво небо,које је док га је гледао чинило да се лепо осећа и одисало је неким миром. Размишљао је какав видик одозго на нас доле има соко,гледајући како величанствена птица лаганим замасима крила прелеће огромне раздаљине. Док је нестајао иза хоризонта соко је испустио пар узвика као да је желео да се поздрави са овим велелепним крајем,а можда и са њим. Са снагом соколових крила и тим небеским видиком,смирен мирноћом језера,гледајући непрегледна небеска пространства наставио је да размишља."Сине узми једи". Сећао је се њене сталне бриге,коју је имала под старе дане,да су деца гладна. Чудио је се томе,док су до њега долазили гласови од стручњака да је то почетак деменције. Како је време пролазило,све мање и мање је могло од ње да се чује и са њом да се прича. Али је до краја док је могла да хода и док је знала за себе јурила да нахрани гладну децу. И на крају кад је спала са ногу увек је имала парче хлеба да да деци када дођу...увек би при себи имала комад хлеба...Сећао је се после дана када је одлазио на гроб,како су му прво неке сузе чини му се саме од себе полазиле да теку.Питао је се шта је то,није тужан а плаче. Мислећи о њеном крају живота,није био тужан него напротив срећан...Али сузе су и даље биле ту...и то плакање му је доносило мир, осећао је се лепо после тога плакања. Неки још нејаснни осети би га чекали кад помирише ружу,или кад наиђе на дрво у цвету,или када киши, миловала га је нека милина изнутра,а када је мислио о њој,нека љубав за коју је као одрасли човек био заборавио дошла је однекле... Сећао је се док је био мали како је се лепо бринула о њему,научених лекција и пажње и времена које је посветила њему...те са колико је брижности спремала храну и тог лепог укуса који би њена храна имала...а сузе су и даље биле ту...у размишљању или можда пре осећању га је прекинула једна патка која му је била пришла скроз близу,ту стала и загакала и остала да га гледа...гледала га је пар секунди и наставила је даље својим путем...а он је отишао у мислима даље пловећи на крилима осета малога дечака....
Литургија у малој сеоској Цркви,која поред једног посебног осећаја, произашлог вероватно из посебности празника и литургија, заливаних Творчевим тајнама, те посебних припрема које човек мора да изврши да би дошао на овако место, раног устајања,дуге вожње и шетње кроз шумске пределе,нуди и могућност да човек скоро сам буде на литургији. Цветајуће беседе у дворишту манастира наудиле су свима благослове. Облагодарен овим дивним догађајем, на који је дуго чекао, а који га је сад ето непланирано задесио са пуно ревности и пуно топлине и љубави ,сачекао је почетак молитве и целим бићен је у њој саучествовао....На крају службе је пришао Крсту на коме је Он,би целивајући његово тело,бнешто пожелео...Мислио је на једну девојчицу која је трчала по некој сунцем обасјалој ливади,препуној шареног цвећа и живота...Не зна одакле му је то дошло...девојчица је имала у кошуљи једну корицу хлеба,то јој је било за цео дан...где су јој родитељи и ко је њу ту довео, и зашто има само корицу хлеба, о томе сада није мислио. Желео је само, само то га је душом замолио да Он нахрани Његовом Храном сваку такву девојчицу и дечака... имао је неко лепо осећање,али није желео даље да га осветљава бојећи се да је тако нешто забрањено мислити...А даље о томе какве последице то остави на такву децу и какав им даљи живот буде, какви родитељи буду, како опажају ствари око себе та прича нажалост остаје засад неиспричана.
Хладне капи кише која је већ подуже падала тргли су га из дубоког размишљања, осећања. Његове верне пратиље сузе мешале су се са дивним капима кише...
Није му сметало што је мокар, а није му ни било хладно...остао је да седи тако дуго...дуго...дуго...и кишило је и он је плакао а у души му је било лепо...
1.
Шум ветра далека
И месечева сенка
Обасјавали су пропланак бистро
Тајне обнове у ноћи овој чине да буде све чисто
Долазиле су буђењем јутра
Нови дан се рађа
Долази са истока
Нека плава прича
Новога дана
Шири се полако истина рана
А поветарац открива блага
Блага новог дана
Мирише на живот
Мирише на љубав
Сав живот залет хвата
Долази тренутак
Нове зореНовог дана
О тихог и мудрог Божијега рада
Цветне боје постају видљиве
А бриге тешке невидљиве
Пој птица га сустиже
Изобиље живота се полако подиже
Богу славу враћам
И у нади се њему обраћам
Љубави среће чека нас мноштво
Завредимо ово спасоноштво
2.
Док кроз сводове небеске нешто одзвања
Сав живот у том трену кода јењава
То је киша стигла
На прозору моме тихо ромиња
Низ кров се слива
Звуке миле прави док на земљу пада
Пажњу ми одмах ка себи привлачи
Ритам кишни кроз пољане бучи
Све као у најлепшој песми звучи
Траву цветну залива
Разне биљке облива
Радује се земља појави тој
Из ње тада свежи излази пој
Као одговор киши...
У пролеће уз муњу силну и уз звуке грома
Долазак свој јавља
Праћена ветром који мирисе цветне носи
А ветар пред кишу
У ваздуху струја
Милује ми кожу
Милује ми лице
Миомириси ме разни запљускују
Буру осећања у мени изазивају
Све се примирило
Хладне капљице угодјај чине
Као да ме нешто тада у висине вине
Лливада плеше у ритму том
Крошње дрвећа песму поју
Све добије другачију боју
Некад онда у детињство своје свратим
Па прошетам улицама старим
Осећаји разни малог су дечака сни
Онда ме у трезвеност врати
Некад као да јавља љубави разне
Промене се дешавају у нама важне
У миру су сада сву људи
После кише живот се буди
Има га у свакоме кутку
Чудесна свезина милује ми руку
Зове нас у живот нама нас враћа
Мучна су нам стања сада краћа
3.
А ти са земље оде Спасе
А вернима твојим победе се даше
Утешитеља благог ти посла свима
За срца смерна помоћи има
Утешитеља учитеља људима си послао
Здравља напредка љубави дао
Благе вести многима додао
Непријатеља,таму одгнао
Наде Вере и Љубави стиже нам свима
Благослови долазе,за све их има
Од Утешитеља Твога нама
У Црквама се поје одгната је тама
Земља је пуна твога блага
Људи желе духовнога рада
Свима нам је Благослов Исцелитеља драга
Имајмо зато ревности свагда
Да нам свима продје мука
Да нико више не закука
Да нас води Божија рука
Тражимо смерно благог Божијег Духа
