I
Осећала сам да долази. По први пут сам стигла пре њега. Седела сам и чекала да се појави.
Никада ми се није догодило да тако брзо неки мушкарац испуни моје мисли и моје срце.Говорила сам себи да је то само тренутак и да ће проћи попут бљеска. Али.......Није баш тако......
Кроз густе крошње старог кестена пробијали су се топли, поподневни зраци сунца.Седим са другарицом,испијамо кафицу и опуштено ћаскамо. Одмор. После тешке и напорне године одмор ми дође као дар. Посматрам људе око себе,али их не видим. Трудим се да опустим и тело и мисли.Дошла сам овде да уживам у самоћи и да се посветим само себи.И када одлучиш да буде тако,неминовно је да се сретнеш са нечијим очима.
Гледао ме је најлепшим очима на свету,помало шеретским погледом. У углу усана само се назирао осмех.Толико је леп,помислих. Да ли је могуће да гледа баш мене? Да, гледао је мене,и већ је почео да ме обузима неки необичан немир.Узвратила сам му брзим али јасним погледом.Очи су нам се среле. Његов шеретски осмех је и даље титрао на лицу.Разлог његовог смејуљења брзо ми је постао јасан.По мојој блузи лагано је капао сладолед у коме сам уживала тог августовског поподнева. Била сам сва умазана,као нека клинка,која први пут има сладолед у рукама. Обузео ме је невероватан стид. Образи су ми горели.Молила сам Бога да он то не види.Успела сам некако да очистим флеке,бесна на себе и на своју неспретност.Желела сам да што пре нестанем.
Од тог тренутка само сам о њему размишљала.Тражила сам га погледом тога дана у лику сваког пролазника,али није га било.Питала сам се где је нестао тај шармантни,тајанствени господин?
Топло летње вече на тераси познатог хотела,весела музика и његове очи у сусрету са мојим.Размењивали смо погледе кришом.Живела сам за сваки тај тренутак.Спремала се са посебном пажњом,као шипарица.Сваки делић мог срца треперио је као струна.Седео је увек за истим столом,са својим пијатељем.Желела сам да верујем да и он мене ишчекује са истим узбуђењем.
После пар дана наши сусрети и нежни погледи су постали вец уобичајени. Мој боравак у познатом, туристичком месту,добио је потпуно нову димензију.Дисала сам другачије,осмехивала се дугачије,кретала се другачије,размишљала другачије.......Све је било другачије.Обојено бојама његовог ока.
Но,како то већ бива,једне вечери га није било. Окретала сам се око себе,тражила га погледом. За његовим столом није било никог.Лагано ме је обузимала сета.За два,три дана путујем.Да ли је могуће да ће се на овоме завршити? Али......
Знала сам да долази. Нисам га видела,али сам осећала да ме његов поглед пече. Пео се лагано уз степенице. Изгледао је као Аполон. Висок,шармантан,изузетног држања и стаса.Био је сасвим близу мог стола.Учинило ми се да ће ме дотаћи.Чула сам дубок,мужеван глас,који је изговорио:”Добро вече.”Читаво тело ми је дрхтало.Нисам владала собом.Осетила сам олакшање што је коначно ту,тако да ми је умало промакло нешто необично.
Узрујаност и неизмерну срећу због његовог доласка,сменило је једно друго расположење,које нисам могла да дефинишем.Као да ме је тресла грозница.Дрхтала сам од хладноће на плус тридесет.Мало је рећи,да је дубоко поштовање и дивљење,овладало мноме према човеку који је сео за свој сто и нежно ме погледао,као и сваке вечери до тада. У том погледу је вечерас било још нечега.Нисам могла да докучим шта је то,али гледао ме је другачије.Као да је хтео да каже:”Сада знаш.”Симпатија коју сам гајила према њему до тада,са сигурношћу могу рећи,тог тренутка прерасла је у љубав.
Осетила сам потребу да му приђем,да га снажно загрлим. Да му без и једне речи кажем,колико ми је драг и колико га волим.Да.Волим. Чинило се то некоме немогућим и невероватним,те секунде сам схватила,да после много година,волим.И то неког посебног,у сваком смислу. Нисам заспала до ситних сати. Била сам испуњена неким чудним миром и захваљивала се небеском дару.За мене је ово “сусрет најлепши на свету.” Превртала сам се по кревету,присећајући се сваког делића наше приче без речи и неког таласа који нас је повезивао без додира.Колико тога се може рећи очима,сазнајемо тек када то доживимо.Свитало је ново јутро. Утонула сам у сан,знајући да ћу га ускоро видети.
Јутро је започело црквеним звонима. Преображење Господње. Порта оближње цркве,одисала је јутарњом свежином. Све је мирисало на чисто. Била сам обузета својим мислима,ћутљива и помало одсутна. У мени бура различитих осећања.Чинило ми се да кроз мене дувају ветрови,да се море таласа,да из мог погледа избија сунчев зрак. Дешавало ми се чудо. И у свом том чуду ОН. Хода ка мени,уском стазом која води према улазу у цркву.
Сусрет је неминован. Прилазимо лагано једно другом,а у мени све ври. Боже, колико је леп. Кроз његово држање, ход, покрете ,мимику ,може се видети његова душа. Човек. Носи сав свој живот, достојанствено и поносно, без потребе да икоме ишта каже. Али каже:”Добро јутро. Какво дивно место за сусрет.” Не знам шта сам одговорила.Толика радост. Осмех ме је одавао, али ја и нисам имала жељу да сакријем своја осећања. Желела сам да види и да зна колико ме је освојио. Да осети бездно мојих емоција. Да осети како дрхтим док пролази тик уз мене и лаганим ходом наставља ка улазу у цркву. Како нисам дошла мало касније? Зашто се нисам задржала још пар минута?Желела сам само да будем у његовој близини,да сам ту, да се милујемо погледима. Колико тога смо изговорили једно другом само тим погледима.Опет смо се мимоишли.Али тих пар секунди сусрета дало ми је више него дани и године проведене са неким другим.
Богати хлад столетног кестена био је сведок нашег новог сусрета. Овога пута леђа о леђа. Седели смо тако близу једно другом окренути леђима,а имала сам осећај да се додирујемо. Чула сам његов глас,сваку реч коју је изговарао. Ништа друго око себе нисам примећивала.Била сам као омађијана. Ћаскао је са пријатељима,који су желели да обогате његов живот сусретом са неком женском особом. Чула сам сваку његову реч:”Волео бих да се заљубим. Баш бих волео! Али шта ћу ја њој?” Све што је говорио,заривало се дубоко у моје срце. Тада сам донела одлуку да морам наћи начин да му се приближим. У мени се лагано рађала идеја...
Сазнајем појединости о њему .Сам је. Проводи већи део године у бањи. Војно лице у пензији. Био је у рату и у једној од ратних акција тешко рањен. Остаје без ноге. Од тог тренутка, почиње његов ход по мукама. Могу само да замислим колико је било потребно храбрости суочити се са истином, а затим снаге, воље, издржљивости, непоколебљивости и неодустајања од себе,од живота и будућности. И навићи се на неки другачији живот .
Вече пред полазак кући, одлучила сам се на акцију.У кутијицу сам спаковала лицидерску фигурицу у облику потковице и испод ње ставила цедуљицу са поруком. На тераси хотела срела сам се са његовим пријатељем и замолила га да му дискретно преда пакетић. Осетила сам невероватно узбуђење, али и олакшање. Чинило ми се да сам му корак ближе. Посматрала сам га док је, изненађен, читао моје речи. Није могао остати равнодушан, сигурна сам. Погледао ме је оним његовим дивним очима, заљуљала сам се од силине тог погледа. Климнуо ми је главом и са његових усана сам прочитала реч хвала. Е, сада је могло да се деси шта год.Била сам потпуно мирна и морам признати,мало изненађена својом храброшћу. Никада овако нешто нисам урадила.И нисам размишљала да ли ће и како тумачити мој поступак. Ја сам себи,коначно,храбра и одлучна,а то се једино броји.
Пре него што је кренуо,пришао је мом столу, поздравио се, пожелео ми срећан пут и захвалио се на лепим речима које сам му упутила. Додирнуо ме је. Моја рука била је у његовој руци. Додир, мени довољан за читаву вечност. Тим својим гестом показао је да је далеко изнад већине мушкараца које познајем.
Било је то поштовање,уважавање,пристојност,васпитање,префињеност,уљудност и оно најдубље људско – честитост,а уједно доказ да поседује ширину и културу која је у изумирању.
Ујутру сам већ била на путу кући,тиха и мирна,са мало сете у души. Ово је био диван одмор. Испуњен у сваком смислу.Волела сам поново,после много времена. Била сам у мислима са својим Б,када је зазвонио телефон. Порука. Дуга, правописно беспрекорна и охрабрујућа за мене.Он!!! Мојој срећи нема краја.Разменили смо неколико уљудних порука тог и наредних дана.
Покушавала сам да продубим нашу комуникацију, да крене уобичајеним током карактеристичним за двоје људи који желе да се зближе. Но, чинило се да он то није желео .Свака порука и неколико наших разговора,које сам ја иницирала, остајали су на уљудном и пријатељском нивоу. Мислила сам да му треба мало више времена. Била сам спремна да чекам колико год је потребно. Коначно сам срела човека вредног сваке пажње. Поседовао је квалитете који су мене фасцинирали и какве је требало да има неко кога бих уз себе, после свих олуја које су обележиле мој живот.
Пожелела сам да га чујем и позвала, без претходне поруке. Телефон је дуго звонио, а онда прекид. Брзином светлости, стигла је порука:”Извини,нисам сам.Дошла ми је жена!” Шок! Престала сам да дишем на тренутак. Читаво моје тело обузела је таква слабост. Имала сам осећај да тонем у бездан из ког се не могу вратити. У исто време сам осетила и тугу и бес и стид и безнађе. Остала сам нема, у истом положају неколико сати. Паралисана и дубоко разочарана. Шта сада? Данима сам била у неком недефинисаном стању, мени до сада непознатом. Пробуђена љубав ме је оплеменила на посебан начин. Логично је било да сам нерасположена и депресивна,а ја сам блистала. Ни сама нисам могла себи да објасним шта ми се догађа. Мислима сам непрестано била са њим, чинило ми се да сам на бањском шеталишту и да ћу га сваког тренутка срести. Емоције су биле још интензивније. Човек је покренуо лавину осећања,а у мени је само тињала жеља да му их дарујем. Нисам желела ништа за себе. Само да ми допусти да га волим и да му свакога момента показујем колико је дубоко све сто осећам за њега. Да му дам до знања, да је све остало безначајно. Да му кажем и покажем,колико је посебан за мене.
Пролазили су дани, недеље, месеци.У мени је све било, још увек, тако свеже и емоције су се само продубљивале. Малобројне другарице са којима сам поделила то искуство, понекада су ме чудно посматрале. Вероватно су мислиле да нисам баш нормална, али то није утицало на мене. Носила сам у себи љубав. Као благо под срцем. То је дало једну потпуно нову димензију мом животу. Спознаја да можеш бити срећан само када волиш,без икаквих очекивања,учинила је од мене срећну и задовољну жену. Захваљивала сам се невидљивим силама на том несебичном дару. Више ми није било важно хоће ли се нешто изменити у нашим односима. Ја сам волела и то је било више него довољно.
Две године су прошле до мог поновног одласка на одмор у исто место. Није га било. Очекивала сам и силно се надала да ћу га видети,но ништа од тога. У кратком разговору са његовим пријатељем, сазнала сам да је тренутно одсутан, али да за пар дана долази. Мој одмор се завршавао пре него што ће он доћи.Сматрала сам да је можда тако и боље. Непремостиве препреке стајале су између нас и није било изгледа да ће се ту иста променити. Неке ствари које је изговорио нису биле у складу са његовим брачним статусом, али то је можда био начин да ме држи подаље од себе. Прихватила сам и помирила се са тим. То ме није спречило да ми сваки дан,од тренутка када сам га упознала,започне и заврши се у мислима са њим.
Вече пред повратак,седим у башти хотела са другарицама. Веселе смо и расположене. Одмор нам је пријао. Пуно људи око нас,музика, лепо расположење, добра енергија. На тренутак ми се учинило да је то вече испуњено још нечим, али нисам могла тачно дефинисати чиме.
А онда........Изненађење,узбуђење.......Као првог дана. Он је ту. На пар корака од мене. Нисам могла да дођем до даха. Као да сам имала балон у стомаку. Знала сам да ме је видео, али ја њега нисам одмах запазила, јер га нисам очекивала. Да бих се смирила устала сам и отишла у кратку шетњу.Опет се све у мени пробудило. Као да није прошао ни дан. Дубоко сам била уверена да је дошао два дана раније због мене. Желела сам да тако мислим и ништа ме није могло спречити у томе. Вратила сам се за сто, мало смиренија и прибранија.
А онда су се наше очи поново среле.Уз широк срдачан осмех, махнуо ми је и поздравио ме као да је видео неког ко му је јако драг. Била сам пресрећна.Још када ми је другарица рекла да ме је све време погледом тражио по тераси хотела, не покушавајући да прикрије интересовање и збуњеност што ме тренутно нема, јасно ми је било да сам га бар заинтригирала.То је било прелепо вече. Опет смо се гледуцкали и евоцирали успомене. И баш као некада,поново прилази мом столу,висок,стамен,поносит.
Носећи своје животно бреме као прави честит и частан човек, што уосталом и јесте.
Опет моја рука у његовој, опет уљудан, пристојан поздрав уз неколико речи и растанак. Срећа и туга у исто време. Следеће јутро опет ме је враћало кући. Већ виђено. Поново временски немерљив тренутак. Овога пута сам убеђена да није равнодушан,али су између нас препреке, од којих је неке поставио сам, а неке су ту стицајем околности. Не очекујем. Само желим. Можда се једног дана наше жеље и чежње сретну у заједничком загрљају.
Оно што ја желим јесте само да добијем прилику да га волим. Да му поклоним све што носим у себи за њега. Да га усрећим. Да поделимо његову самоћу, тугу, страхове, дилеме...Када бих само могла да му дошапнем колико га волим. Да осети снагу моје љубави и искрене жеље да му је несебично дам.. Да заједно обојимо нашу будућност бојама дуге. Да нас обоје такне сунчев зрак Верујем да ће се то и догодити једнога дана.Човек попут њега не може остати нем на оволику љубав. Он је сигурно осећа. Само треба да победи себе. И зато чекам...
II
Оковани ланцима споствених,угушених,емоција,угледасмо се. Кроз украдени,јесењи,сунчев зрак,преломи се светлост насих погледа,који се додирнуше. Стидљиво,као увек до сада. Несигурни. Нежни и крхки,попут нафинијег стакла,истањеног до границе лаке ломљивости. Бљесну светлост потиснутих осећаја. Оних на дну најдубљих вода,без наде да ће изронити и расплинути се.
Тупа обамрлост,која би могла бити врста контролисаног бола,што се носи и живи са њим. Све недоречености и недовршености,сви непроживљени додири и неизгрљени загрљаји,жеље, сва хтења,недосањани снови,сви осмеси... Све се то сплело у тренутак,краћи од трајања испијања кафе.
Јеси ли ти? Или ниси? Ипак јеси. Другачији. Душа ти је иста. Рањена,а топла. Господска. Људска. Ти си од оних код којих се мења само оно видљиво. У оку,замагљена, само мени знана, искра, а усне извијене у гримасу испреплетаног бола и туге. Ту си, а ниси. Измештен. Сањам да си нас сањао и носио обоје кроз свој сан. Сањам да смо, држећи се за руке, ходали по, росом окупаном, пропланку. Сами. Погледи су нам речи. Све оне које смо прећутали. Сањам о својој руци у твојој. Диван ли је сан. Обузима ме целу. Одузима ми разум и оставља место за осећаје, који ће искуљати као гејзир и обући ме у измаглицу топлих,водених капљица,што клизе низ моје тело,остављајући неизбрисиве трагове,наше недоживљене љубави. Јесу ли само неостварене љубави велике? Идеализујемо ли их,јер немају трајање. Вечне су. Буде се повремено. Узбуркају. Усковитлају. Протутње као тајфун кроз нас и врате нам привидни мир који живимо,носећи сталну,тиху патњу.
Буди ме жагор људи око мене. Смејем се, разговарам,посматрам те кришом. Питам се читаш ли са усана? Ако читаш, прочитаћеш своје име на мојим. Знам да знаш,да причам о теби. И нека. Опет смо ту. На месту где су нам се први пут очи среле. Само, не исти. Свако носи своје бреме, мислећи да онај други појма нема колико нам је стало. Колико смо рањиви. Колико бисмо само да нам се тишине загрле. Никоме нисам толико рекла ћутањем. И знам да си све разумео. И знам да си желео исто.
Само је казна коју си нам одредио,била јача од жеље. И још је издржавамо. Ја, у тренутку када те милујем погледом,а ти, када од тог миловања бежиш.
И данас си побегао. И од сунца и од мене. Знала сам да ће тако бити. Зато сам кроз тих неколико, скривених погледа,проживела читав један мали,наш, заједнички живот.
Чак ни ти, ми не можеш забранити да сањам. Заробљена у чекању и страху да је наш данашњи сусрет лабудова песма, једне велике љубави. Умире, а да није окусила сласти живота.
Остаје само пожутело лишће, столетног кестена, по којим су нам се погледи срели и ветар који, милујући га и носећи, незнано куда,чува и песму о нама.
Од мене побећи можеш. Од себе не. Можда те опет сретнем у хладу зеленог кестена. Једног дана, када чекању дође крај!
