Текли су задњи дрхтаји љета,
Кроз свете дубине никшићког Будоша,
Тражећи чудне путеве свијета,
Звјездана сазвежђа у незнан пошла.
Аутобус “ Таре “ , и галерија,
Погледи момачки,мјесец се скрши,
Снежана обећа пред нама свима,
Јутро се топи ,и Подгорица,
Изгледа далека,нестварна мало,
На модром плочнику тихих улица,
Срце је за трен задрхтало.
Часови први,теби се спава,
Легенда Космајац по табли везе,
Ти сањаш Зету,и јутра плава,
Птицу рањену,у сјенци брезе.
Зову те бруцош, и то те мучи,
Зажелиш бити старији мало,
А кад се киша година сручи,
Криво ти што вријеме није стало.
Кунемо мензу, Чађа портира,
Чекамо прошлост да нам се врне,
Док коса њена у душу дира,
Та коса црна и очи црне.
Невине индексе чувасмо до јуна,
Онда нас срећне из снова прену,
Штрајкови глађу,протест и буна,
Тражећи цимерку несуђену.
Тонули смо у бездан,Љубави и Вина,
Патити тада нијесмо знали,
Знала је само мјесечина,
На првом испиту када смо пали.
Вољели смо ноћи, бесане,снене,
Писали стихове,љубили,пили,
Сад се тражимо кроз успомене,
Сви смо се негђе изгубили.
