Неколико дана пре избора жали ми се ташта.
- Слабо спавам, преврћем се по целу ноћ, час ми врућина, час ми 'ладно,
гуши ме, миле ми мрави по ногама, тешко ми ћебе!
- Шта те мучи?!
-Продала бих сигуран глас, али не знам ко даје највише. Мислим, паре,
намирнице, кафу...
Предложим јој да се распита.
Каже, распитивала се, али сем бољег живота и светле будућности, и евентуално
упаљача и хемијске оловке, не може ништа конкретно да се извуче.
- Ниси се добро распитала! – кажем јој. – Моја партија је најбоља по том
питању. Ево, шта ти, на пример, тражиш за твој сигуран глас?!
Прихватио сам услове, а ташта је тражила да потпише уговор о уступању сигурног гласа.
- Какав, бре, уговор?! За нас је реч светиња! Ми наше бираче поштујемо, а предизборна обећања не заборављамо!
На дан гласања заједно смо отишли на бирачко место. Гласала је преда мном. Моја странка је убедљиво победила, а ја сам био похваљен за прикупљање сигурних гласова. Председник ме је потапшао по рамену и лично ми честитао. Био сам и послужен, сендвичем и лименком кока-коле. Недељу дана после избора зове ме ташта.
- Ало, зете, мени још нико ништа не доноси!
- А шта то треба да ти се донесе?!
- Како шта?! Сети се шта си ми обећао пре избора!
- Драга моја таштице, то су била предизборна обећања, а њих нико не испуњава.
- Срам те било, магарчино матора! Мене си нашао да лажеш! Ух, најрадије би се жалила само не знам коме! – сикће.
- Жали се Агенцији за неспровођење предизборних обећања.
- А где се налази?!
- Па, овде. Јасам директор Агенције...
