На улазу у Бугарску неопходна је вињета. Срећом имамо је од прошлог уласка,а узели смо је у трајању од недељу дана.
Возимо се широким путевима, Крајолик је сличан оном у Србији. Њиве покривене сунцокретом, кукурузи и бескрајна поља с којих је скинута пшеница. Уживамо у погледу. На једном брду примећујемо нешто као геоглиф, само ошто је његов настанак новијег датума и представља дан ослобођења Бугарске.
Рилски манастир је око сто педесет километара удаљен од наше границе. Добро смо се опремили. Ауто лако по добрим путевима савлађује раздаљину. Пролазимо поред Софије, али због епидемиолошке ситуације не улазимо у центар града. То ћемо оставити за неки други пут.
Стаза до Рилског манастира води кроз многа места. Зелени се бостан поред пута. Читава брда. Вијоре се шатори који власницима дају хладовину. Напредујемо брзо. Ођедном ужурбаност возила и бројни аутобуси најављују да смо у близини нашег циља. Паркирамо и пуштамо да нас световност преплави. Бројни су ходочасници који овде долазе.
Верује се да је манастир је највећи и најпознатији православни манастир у Бугарској. То сведочи и бројност посетилаца. На нашем путу смо посетили многе манастире, али смо само овде видели обезбеђење које је , а то се на први поглед види,веома добро организовано и међусобно повезано. Поносито стоје на важнијим местима и чувају како светиње тако и ходочаснике. Заиста се осећамо сигурним.
Налази се на југозападу Бугарске , на планини Рила у долини Рилске реке на надморској висини од 1147м (важно збогнечега о чему ћу касније писати) .
Градња манастира је почела негде средином десетог века у близини пећине у којој је пустињак Свети Јован Рилски проповедао, да би реоснован био у четрнаестом веку.
У време српске доминације овим просторима манастирску градњу је обновио 1355.године познат из народних песама као Реља Крилатица или Реља од Пазара, који је био један од заповедника цара Душана. Манастир су захватила ратна разарања, па је више пута обнављан и потпуно разаран.
Обнављан сваког пута је давао, а људи су у њему налазили веру, наду и љубав према Господу. Окупљао је ходочаснике са свих страна света.
У деветнаестом веку је потпуно обновљен и представља центар бугарске културе. 1976.године манастирски комплекс је проглашен националним историјским спомеником и под покровитељством УНЕСКА је.
Када се кроз главну капију уђе у комплекс манастира очи се напуне лепотом и живошћу. Главна црква се покаже у пуном сјају, опчине вас фреске – (фотографисање с поља је дозвољено, унутра није, па осећам жаљење што их не могу приказати). Посматрају вас ликови православних светаца са зидова. Лако проналазимо Светог Николу. На овом месту се осећа велика радост, вера у православљеи заједничка нит која на тајновити начин повезује бројне ходочаснике.
Ту је Рељина кула, у спомен на стопе српског народа на овим просторима. У унурашњем дворишту је неколико чесми са освештаном пијаћом водом.
Њих окружују конаци. Бело окречени и окићени луковима. Они су четвороспратни. На тренутак се посетиоцу чини да се преселио у средњи век , да је окружен поноситим градитељима који остарели уживају у делима својих руку.
Манастир крије богату библиотеку и ризницу која није доступна обичном посетиоцу. Најчувенија реликвија је Рафаилов крст- дрвен, изрезбарен од стране истоименог монаха који је по завршетку резбарења ослепео.
Необичан призор ми се урезао у сећање. Лепота манастира, конака, кула, ослеканих икона, а изнад њх – потпуно слободне и независне од људи лете ласте. Њихово брзо спуштање и подизање, прецизан лет и цвркут, слобода коју имају даје овом месту мистичност. Пожели човек да истражи мисторију, да зађе у подруме И тајне ходнике. Зажмури, седне на клупу И пусти да га духови монаха, ктитора и ходочасника дотаКНУ. Овде је потпуно јасно само честица водене паре која ће једнога дана стићи до небеских висина.
Сунце је већ високо одскочило, граница далеко, морамо назад. Али...Увек постоји неко али. На путу према Рилском манастиру смо видели таблу Стобске пирамиде. Кад чујем пирамиде, не могу да одолим. Скрећемо с пута И возимо пратећи путоказе. Где год да смо путовали, ишли смо припремљени, упознавали се са оним што треба да видимо, имали нека каква таква знања. Ово је дошло, онако, прожило се на тацни, па што не бисмо. Надморска висина се повећавала, али кад се иде грлом у јагоде иде се.
Негде у једној тачки зацрвениле се стене негде високо под само небо. Запитали смо се да није то то? Стижемо до села Стоб. Возимо кроз њега сталним успоном И ускоро стижемо на плато. Зачудо пирамиде се не виде. Помислили смо да су ту негде заклоњене растињем. Остављамо ауто , прилазимо билетарници И вадимо карте. Љубазна жена нам продаје једну карту, каже да је у реду( тек касније смо схавтили због чега). Срећни полазимо стазом која је покривена жутим туцаним каменом помешаним са земљом. Једна окука, друга, трећа, па још једна И попет један. Сунце одскочило, воду нисмо понели...али идемо. Успут разговарамо да не може бити још далеко. После неких пола сата прелазимо на оштрији успон. На појединим местима се налазе клупе. И камење је крупније, испрано од земље, котрља с под ногама. Хоћемо ли се вратити? Чујем питајње. ,,Не”. После десетак минута пред нас наилази високи младић. Љубазно нас поздравља. Питамо коликоје хода до горе. Одговара још двадесет минута. Двадесет минута се претворило у пола сата од којих је последњих двадесет минута жестоки успон, Боде камен табане преко лаке обуће која нам је на ногама. Пет пута сам изговорила,,Не” . Најзад потпуно исцрпљени И изнемогли стижемо до врха. У тренутку нам је јасна она једна карта. Није мислила да ћемо се попети.
Поглед је на целу рилску долину, село Стоб се бели негде у даљини, а стаза којом смо ходале је видљива само на неким местима. Пирамиде су од кмана високе до двадесетак метара. На неким врховима се налазе ,,капице” на неким не. Простиру се на ММММММММММММММ.
Подсећају на драперје које се ставља на прозоре И интензивно риђе боје је. Поглед очарава. Долазимо себи од напора, а пред нама је спуст.
Касније сазнајемо да је овде састајалиште планинара који се добро опремљени пењу до врха.
Е. Ми смо то урадили без опреме. Сишли смо много брже у жељи да се напијемо воде.
Освежавамо се И настављамо пут према граници.
У Србији смо у вечерњим часовима. По плану је била И посета манастиру Поганово. Плашили смо се да ће бити затворен за посетиоце јер је већ око 19 часова увече, на нашиу срећу није. Прелепо усађен И скривен у клисури реке Јерме мирно дише свој живот. Милују га њене воде. Беле се његови зидови у славу Светог Јована његовог заштитника. Цвећем окићем тих миран испраћа нас окренут својим монасима И тихој ноћи. Само га месец и звезде обасјавају.
Завршавамо дан уморни.