Сећам се да је била велика врућина. Ходао сам као у бестежинском стању. На небу сунце, под ногама усијани асфалт, а поред би каткад прошао понеки човек, зајапурен у лицу и мокар као после пљуска. Сва је срећа да моја тетка не станује далеко...
Довукох се тако до њене зграде и уђох унутра, притом једва отворивши врата због силних торби које је моја мајка послала. Не желећи да их теглим наредних петнаест минута уз степенице, лактом притиснух дугме и нешто се замислих док сам чекао лифт.
Из размишљања ме прену звук отварања врата – још неко је ушао у зграду. Молио сам Бога да не стане да чека лифт, јер нисам био расположен за празне разговоре онако натоварен и знојав, али, на своје разочарење, чуо сам како ми се полако приближава. Окренуо сам се и изненадио се угледавши лепушкасту девојчицу отприлике мојих година. Пре него што сам стигао ишта да кажем, зачуо се писак лифта због кога умало нисам испустио све торбе. Тада се присуство друге особе ипак исплатило, јер сам схватио да нема шансе да са овим товаром савладам тешка врата лифта старог педесет година. Док их је девојчица отварала, помислио сам шта би рекао деда, који ме је научио бонтону, кад би видео како унуку врата отвара женска особа.
Промрмљао сам „хвала“ и још коју бесмислену реченицу и притиснуо дугме за пети спрат, а девојчица за трећи. Свако је био у својим мислима. Погледао сам је и помислио да изгледа зачуђујуће зрело за своје године. Црна јој коса није била зачешљана, напротив, била је прилично чупава, али јој је лице одисало неком исконском, природном лепотом. Закључио сам да је кратко била напољу, јер није имала последице паклених временских прилика, за разлику од мене. Баш у моменту кад ми је узвратила поглед, светла је одједном нестало и зачуло се гласно механичко подригивање лифта.
Морам признати да ме је од заустављања лифта више уплашио девојчин продоран врисак. Могу да се закунем да сам осетио како ме је за тренутак ухватила за руку. Покушао сам је умирити речима, али не знам колико је то било уверљиво, с обзиром да лифт није престајао да стење. Нисам имао појма шта да радим у оваквој ситуацији, па сам само понављао да ће све бити у реду на најнеубедљивији могући начин. Девојчицу је то ипак како-тако смирило, па је ућутала. Тако смо стојали збуњени, у мраку, неколико минута и мислим да је у том периоду из мојих уста изашло доста бесмислица. Због торби нисам могао да дохватим телефон, она свој није понела, а свако би се сложио да би ситуација била још чуднија ако би почела да ми претура по џеповима, и то још у мрклом мраку. С обзиром да тешку робу из мојих руку нисам могао да јој дам, остала ми је само нада да ће се врата убрзо отворити у што бржем року. То се, на моју срећу, и десило. Изненада је светлост окупала целу просторију и унутрашња врата су се отворила уз шкрипање од кога сам се најежио. Нисам допустио да тренутак прође, брзо сам се леђима наслонио на тешка спољна врата и коначно испоштовао бонтон.
Девојчица је без речи изашла из лифта и не осуђујем је због тога – ни сам нисам знао шта да кажем у том часу. Последње што је изустила било је нешто као „добро је“ и потом је продужила ходником. Кад је дошла до свог стана, на тренутак се окренула и, погледавши ме притом право у очи, осмехнула ми се. У том моменту све црте њеног лица су се савршено уклопиле на неки тајанствен начин и изгледала је изузетно једноставно и божанствено у исто време. Авај, то није дуго трајало, толико ми је брзо нестала са видика да нисам сигуран да ли се ово уопште десило.
Пустио сам врата лифта и, док су се затварала, учинило ми се да у свом одразу у огледалу не држим торбе, већ неку свеску, док ме за другу руку држи она. Лифт је наставио на пети спрат, а ја се полако успех још два спрата имајући још у глави осмех девојчице за коју нисам ни знао како се зове. Позвонио сам лактом на теткина врата и крочио унутра...
Тетка је била старија жена, али још увек плаве и бујне косе. Имам огромно поверење у њу, па сам је одмах приупитао која црна девојчица живи у стану број 13. Међутим, изненадио ме је њен одговор да тамо одавно нико не живи. Док сам савладавао ту чињеницу, одједном сам осетио јак потрес и зид ка улици се уз бучан прасак срушио, све је постало бело и помислио сам да сам умро. Последње што сам видео био је мост.
Растко – 14 година
Како да почнем састав? Погледао сам прежврљану страну и спустио главу на свеску. Задатак сам морао да завршим до сутра. Ипак, колико год пута да је реклама на телевизији понављала „ја имам идеју!“, тог дана ми ниједна није падала на памет...
Док сам био у том стању напрегнутог ума, до ушију ми је допрло неко узвикивање. Убрзо сам схватио да се тај неко обраћа мени. Изашао сам из своје собе и, још размишљајући о саставу, регистровао да ме то отац зове из ходника зграде, иако сам му рекао да ме не омета док пишем. Тражио је некакву батеријску лампу.
Изиритиран сам скренуо у дневну собу, али ништа нисам рекао. Угасио сам телевизор и тако у пола речи прекинуо неку бабу коју је препородила крема за проширене вене. Бесно сам се сагнуо да узмем лампу из ормарића испод телевизора када је неки голуб кренуо да лупа о врата терасе. „Није ни чудо што не могу да пишем, кад у овој кући влада толика бука!“, помислио сам већ доста изнервиран. Запретио сам голубу оном лампом и истрчао из дневне собе, док ми је он одговорио строгим погледом не престајући да лупа.
Довукавши се некако до врата стана и отворивши их левом руком, видео сам (или нисам видео) да је у ходнику мртви мрак. Још умом у свету писања, а притом и бесан као месечар кад га пробудите, нагонски сам кренуо да упалим светло и промрмљао нешто као „упали то светло, што ме тераш да ти доносим лампу“, кад сам схватио шта се дешава. Отац је викнуо „не“, али је било прекасно.
Уследио је блесак светлости и застао ми је дах. Време као да је успорило у том тренутку и могао бих се заклети да је лифт стао. Из ходничког светла је полетело безброј варница и у њиховој светлости видех оца како стоји на столици разрогачених очију држећи у руци покварену сијалицу. „Готово је“, помислио сам, док ми је језа пролазила кроз тело, а лупање срца надјачавало голуба са терасе. Нисам могао да верујем шта сам управо учинио, заборавио сам и на састав, и на идеје, и на бес, и цело постојање ми се претворило у један једини моменат који бескрајно дуго траје. Један тренутак несмотрености и живот више никад неће бити исти...
Поново мрак. Учинило ми се да осећам трули мирис дима. Стајао сам у мраку пар секунди које су изгледале као сати. Покушао сам себи да освестим шта се управо десило, али без успеха. Кроз главу су ми пролазили најстрашнији могући сценарији од којих ми се ледила крв у жилама. Упалио сам батеријску лампу која је језиво треперила – претила је могућност да постане само лампа. У полумраку су ми се привиђале разне страхоте које су подсећале на смрт.
Дотетурао сам се до столице и одахнуо чувши дисање. Наишао сам на оца који се у том часу подизао са пода. Није био озбиљно повређен. Тренуци неизвесности су се завршили и осећао сам се исцрпљено као да сам целог дана радио у пољу. Дотрчао сам до оца и загрлио га притом испустивши лампу која се распала при ударцу о под. Учинило ми се да се цела зграда затресла.
За све то више нисам марио. Ћутећи сам грлио свог родитеља уз електрично пуцкетање светла изнад нас.
Марко – 16 година
Дошао сам кући видно нерасположен. После заморног тренинга на врућини достојној Сахаре дочекао ме је заглављен лифт и покварено светло на другом спрату, па сам се по мраку једва довукао до свог стана степеницама наше старе зграде...
Ушао сам у стан и приметио да унутра нема никог. Бацио сам своје ствари на кревет, погледао телефон и таман сам скинуо мајицу и кренуо ка купатилу да се истуширам кад су се врата одједном отворила. Одахнуо сам кад сам видео да је то само моја млађа сестра. Ипак, изгледала је прилично пометено, а моја забринутост се повећала кад сам у ходнику иза ње уочио неко дете помало будаластог изгледа док су се врата затварала. Сакривајући узнемиреност у гласу, упитао сам је шта се десило, али сам добио неки неповезани одговор. У том тренутку се не бих либио да научим малог гада памети, поготово што сам знао да јој заљубљени клинци из комшилука стално досађују. Већ сам у глави правио план да позовем комшију са другог спрата, некадашњег друга из основне, да му препречи пут ка излазу.
У реалност ме је вратио оштар звук разбијања стакла. Уследио је сестрин продоран врисак. Пробао сам да дотрчим до дневне собе, али сам пао на пола пута. Ужаснуто сам схватио да под стана дрхти као да зграду руше из темеља. Морам признати да сам се тада уплашио као никад раније у животу. Себични страх је, ипак, умањила брига за сестру. Таман сам се придигао на ноге и кренуо ка дневној соби кад сам се сетио да ми је телефон остао у купатилу. Док сам стајао тако у недоумици, сестра или телефон, чуло се гласно „бућ!“ и знао сам да је готово. Одлучним кораком сам дошао до дневне собе где је сва моја храброст нестала.
Стање дневне собе је било ужасно. Комадићи стакла су били свуда по поду, са полица су поиспадале књиге, а све што је било на неком од сточића се сада купало у лому испод њих. На средини тог општег хаоса била је моја сестра. Покрила је лице рукама и дрхтала у страви, а њена иначе лепа црна коса била је пуна прљавштине. Пузећи сам се споро пробијао кроз прашину и неред и дао знак рукама сестри да се сакрије испод великог трпезаријског стола. Кад ме је коначно разумела, послушала је моје наређење зачуђујуће брзо – чини ми се да ни ја не бих реаговао брже на њеном месту. За то време, покушавао сам да се присетим свих предавања о земљотресима којима сам присуствовао. Ставио сам руке на потиљак и главу међу груди, али ту се моје знање завршавало. Морао сам да стигнем до трпезаријског стола, али је он био на другом крају собе. Изненада сам осетио потрес, најјачи до сад, и инстинктивно се померио унапред. То ми је спасло живот, јер се огромна полица срушила тик иза мене и тек ми мало закачила гола леђа. Осетио сам резак бол и количина адреналина у организму ми се удвостручила, али је морало даље да се дела.
Полако, али сигурно, приближавао сам се столу док се одозго чула громогласна ломњава. У моменту кад сам склоништу био већ сасвим близу, тона грађевинског материјала се сручила поред прозора и, уз најјачи звук који сам икада чуо, стуштила на улицу. Тада сам се присетио да сестра и ја нисмо једини који се налазимо у оваквој ситуацији и да смо можда чак и добро прошли. То ми је дало последњу снагу да коначно стигнем испод стола где сам исцрпљено одахнуо. Леђа су ме страшно болела, стопала и шаке ми гореле од посекотина, а психичко стање било стабилно колико и зграда у том моменту. Загрлио сам сестру у недостатку речи и гледао како нам се дневна соба претвара у гомилу ђубрета.
Земљотрес је трајао мање од три минута, али се мени чинило да су прошли сати док се није завршио. Стао је ненадано, онако како је и почео. Ипак, устали смо тек пет минута након његовог завршетка, за сваки случај. Штета је била огромна, али сам био сигуран да ће нам то општина надокнадити, с обзиром да су се приближавали избори. Чуле су се сирене. Навукао сам мајицу и сестра и ја смо изашли из стана, што можда и није била најпаметнија идеја имајући у виду моје повреде.
Ходник није био много оштећен, а пажњу су нам више привукли ватрогасци који су јурили уз степенице. Било ме је срамота што сам се био жалио на врућину кад сам видео како по оваквом времену трче у пуној опреми. Пошли смо за њима у недостатку инспирације за друге слободне активности.
Приметили смо да сви иду ка стану излапеле бабе са петог спрата. Иако нам нису дозволили да уђемо, са врата смо видели страховит призор – зид бабиног стана, као и новоизграђена тераса, просто више нису били ту. Огромна рупа је изгледала као да ће да прогута стан и цело место је личило на неки уклети видиковац. Ипак, најстрашније од свега била су тела која су у том часу износили људи из хитне помоћи. Баба није показивала знаке живота и њена иначе плава коса црвенела се као цвет мака. На другим носилима није био нико други до онај клинац из ходника. Његова будаласта фаца је у несвести изгледала крајње тужно, толико да сам се и ја, који сам пре пола сата могао да га сравним са земљом, сажалио на њега. Сестра ми је била врло потресена и окренула је главу. У том тренутку су нас ватрогасци избацили одатле и наредили да изађемо напоље са осталим неповређеним станарима. Последње што сам видео био је мост.
Док смо силазили низ степенице, размишљао сам о свим невероватним догађајима данашњега дана. Захваљивао сам Богу што сам жив, а у исто време нисам био сигуран да ли постоји Бог који би све ово дозволио. Промишљао сам и то како ми је свега сат времена раније само фудбал био у глави док сад тобоже озбиљно размишљам. Поглед на свет ми се за дан променио и то је било страшније од свега другог. Сестра је такође утонула у мисли и имала забринут израз лица. На другом спрату светло још није радило, напротив, сад су из њега куљале електричне варнице. Продужили смо даље и изашли из рушевина...
Осетио сам се као да сам напољу први пут у животу, као да сам до сад постојао само у оквиру зграде. Био је то чудан осећај. Пресреле су нас комшије. Неповезано сам одговарао на питања. Само сам чуо да ми је онај друг из школе са другог спрата у болници као пратња оцу који је повређен. „И ја би требало да сам тамо“, рекао сам кад је психички бол попустио, а физички почео да ми опседа организам. Из чиста мира неком би се чинило, пао сам на врели асфалт и, док су се људи окупљали около, учинило ми се да видим некаквог голуба како кроз ваздух носи свеску. Затворио сам очи и уз олакшање схватио да је готово.