Ако уђем у тај зачарани круг, нећу никад више
изаћи. Има још времена до четвртка, далеко је сунце. Бар имам симбиозу са
сопственим мислима. Најлепше ми је кад водим солилоквиј , свака тема ми је
отворена. И даље носиш нешто плаво у својим нежним рукама. Носиш моје књиге ,
само се назире плава боја и прва реч Сингидунум. Па ти знаш колико сам ја
везана за Сингидунум, па ти знаш колико ја волим сваку улицу, сваку калдрму,
сваку зграду и сваки споменик у Сингидунуму. Ти си моја веза са њим. Зато ћеш
живети вечно. Носиш моје збирке, не једну, имаш их у рукама две. Питам те шта
је то. Кажеш само онако како си ти умео, мирно, достојанствено, са само твојим
осмехом на лицу: '' Ваља се да се купи ''. Увек си давао највише. Ниси желео
једну, купио си две. Јесте сан, али тако хиперреалан.
У моменту се вратих у
2000.годину и слике кренуше да навиру. Ја крећем са торбом у рукама, ти одвајаш
на страну једну гомилу, дајеш а дајеш од срца. Опет твој осмах са којим си
отишао на неповратни пут. Ја гледам и не верујем. Питам те да ли знаш коме су
посвећене збирке, јеси прочитао коме...
Очекујем да кажеш да знаш да су теби,
али прејака реч ме буди , мокру од суза, угушену од узбуђења , јер си дошао.
Дао си ми подршку. То си био ти. Знао си да сам те чекала да дођеш и да ми
кажеш да је све исправно што радим, да идем и не стајем. Срећа тражи тишину,
корачај тихо да би била срећна. Нека нико не чује твоје кораке. Видео си мој
немир , неодлучност...Никад нисам била неодлучна, али сада су и године у
питању..Када је човек млад, његово је небо...Широко му је поље, па и ако тресне
о под, о дрво, о камен, устаје и наставља. Када човек зађе у неке већ озбиљне
године, преиспитује себе да ли ради исправну ствар. Хвала ти на подршци. Знам
да ниједан сусрет није случајан, па ни овај наш, у сну. Није те дуго било,
пустио си ме да радим како мислим да треба. Знао си да ми је више него икад
потребна твоја реч. Ово је довољно, драги мој дејче. Идем даље. Не дам ником да
ме заустави. Ником опипљивом, ником неважном. Уметност је постала мој живот.
Ко зна шта би чучало још у овој души, да није дошло до пуцања неког вентила.
Сад је све изашло и живот је постао много лакши, много лепши. Исписаћу још
сага, не само Сингидунуму, биће ту још прича и песама. Ти си ту да ми се
повремено јавиш, и као некад, усмериш на пут. Сад знам да не грешим. Знам да је
ово право.Никад се нисам захвалила за сву љубав коју сам добила, сматрала сам
да се то подразумева. Шеста година прође , а пут на који си отишао је и даље
некако невидљив. Све ми се чини да ћеш доћи , да ћеш опет бити онако млад, да
ћемо се свађати око те проклете политике, да ћеш ме пратити на пут, и чекати да
се вратим, да ћу видети у твом оку понос, никад сузу за сваку положену десетку...
Можда превише живим у прошлости, замерају ми...Не могу другачије, могу само
овако. Не бих била ја, кад бих потиснула повест ако ништа друго, па историја
ми је позив..камо среће да није....волела бих да није. Нисам замишљала овако ,
али то је што је...Можда ћу успети као писац , враг ће га знати... Стигло ми је
твоје писмо из даљине које ме је вратило , подигло, окуражило, натерало да идем
даље, да схватим да сам то ја и да ником не дам за право да оспори то. Хвала ти
на писму из даљине...Срешћемо се , не још, али тамо некад, понећу ти све што
сам писала ...сада знам да сви знају за тебе, сада ћеш вечно живети .