МОЈЕ МАЛО ЈА
Нисам волела Дањилову жену и њихову осмогодишњу ћерку иако је била мојих година.У туђини где нисам могла бирати вршњаке који говоре матерњим језиком, ипак бих више волела да се играм чак и сама у дегажману између малог и великог предсобља.
Дањилова жена је била Пољакиња коју је повео са собом после привременог рада у Пољској.
Он се заправо звао Данило али га је Пољакиња између осталог частила са словом њ у средини.
Данило је био инвалид, носио је протезу на левој нози.
Оставио је у својој земљи болесну жену и одраслу ћерку због Пољакиње.
Пољакиња Ева и њена ћерка тог јутра звониле су махнито на врата.
Јавила сам се преко затворених врата.
- "Ко је?"-упитала сам иако сам их угледала кроз шпијунку на вратима.
-"Ења и ја, отвори!!!" - викала је Пољакиња.
-"Мени је мама рекла да ником не отварам врата." пиштала сам кроз зубе.
-"Шта ти је дете?!"- сиктала је.
-"Ми смо!" - сад већ изнервирано рече Пољакиња.
Ћутала сам и нисам отварала врата ни кад се чуо одсечан ход који се удаљавао!
Избегнутој посети радовале смо се и моје лутке и ја.
Нисмо волеле Ењу, а још мање њену мајку Еву.
Ако батине и добијем од маме, вредело је! - мислила сам.
Лутке су климале главом у знак одобравања и трептале великим стакленим очима.
Слатки осећај освете се неопажено увукао у осмогодишњу девојчицу.
Ево га овде поново се јавља моје мало ја и грлим га дуго док слаткоћа не прекрије велико и лажно осећање себе.
ПОВЕРЕЊЕ
Напољу је милео један од оних дана
када се ни највећем вртирепу ипак остаје код куће. Капљало је на све стране,
чак и са стубића који су уоквиривали паркинг места.Јуче је био толико леп дан да ми се чинило да није исти град у коме боравим. Слике ми промичу као у неком документарном филму из седамдесетих.Црни мушкарац у краткој кожној јакни и фармеркама на уским куковима. Велики зулуфи уолвирују бркату вилицу и јачу горњу усну.Поред њега иде жена у шареној хаљини нацигованој у струку, за руку води девојчицу у жутој бундици.
Ухватих се инстинктивно за главу свесна да тај призор баш одатле долази а не споља.Нека ми језа обави тело у тренутку и почех да цвокоћем. Зграбих дебело ћебе на путу до кревета и добро се ушушках кад легох. Јастук је мирисао на неки детерџент, склопих очи и полако почех да тонем у сан. Пред очима ми опет бљесну она девојчица као жуто пиле, која ми својом бојом пробија мозак.
-Кажите ми како знате да је јакна била жута када су фотографије из тог доба црно-беле?
Слегох раменима. Знам, рекох прилично сигурно. Из њених прича, рекла је да ми је купила жуту бундицу кад је добила на лозу месец дана раније, и четири гуме за кола и себи цветну хаљину, ципеле и ташну....
-Ко је то „она“ морате ми прецизније описивати мисли.
-Она, моја мајка.Њему није купила ништа! Он је био мој отац, појасних му изненада.
- Знате, сви ми некад живимо по мало у прошлости али се тога морамо снагом своје воље отргнути и окренути се данашњем дану, рече ми терапеут смиреним гласом.
-Наши родитељи били су одговорни за наше животе кад смо били мали, али данас ми управљамо њима, сложићете се.
Климала сам главом загледана кроз прозор где је киша поткопавала сваку моју иоле ведру мисао.
Морам вам, испричати још ово о коштици стрпљења, рекох му.
Чича Милоје говорио је увек да је стрпљење мајка свих мудрости. Стајао би наслоњен на зид кујне и по устима језиком превртао коштицу лубенице. Оно мало, старо семе тамно браон боје које даје мање плодове тамно зелене коре. Та сорта потицала је баш из његовог села.Превртао је ту малу семенку са левог на десни образ па је сакривао испод језика.
Чича Милоје није мењао тим који добија, тако се увек држао проверених ствари. Истог брашна, хмеља или сорти грожђа.Није ни жену мењао, његова Илонка била је са њим пола века, ако и није била нека велика љубав, изродила је петоро деце што је значило да је љубави ипак било, мислио је Милоје а и ја сам делила његово мишљење.
Кад год би нешто хтео напречац да каже, посадио би коштицу под језик а она није дала да никне нека исхитрена реч.
Та коштица била је чича Милоју као Ахилу пета, најслабија а опет најјача тачка.Волела сам распусте проведене код њега на селу, завршила сам причу том реченицом.
-Сад бар знате, осмехнуо се терапеут, кад год вам је лоше ви коштицу под језик као да је нитроглицерин....осмехнуо се баш широко.
Срце ми је тукло у ритму мисли и док сам му плачала данашњу сеансу нисам била сигурна да ли је коштица завршила на правом месту.
Трчала сам низ улицу по киши као неко жуто пиле, још увек у оној бундици са слике.
Сви смо ми помало робијали нашим животним навикама биле оне поткрепљне сликама или коштицама.
Први пут се насмејах тог дана.
ИСКУШЕЊЕ
Игуманија мати Стерванида тог јутра изда монахињама сестрињско послушање, окрете се и иде.По професији била је сликарка, по осећањима хришћанка верна Богу у малом манастиру на југоистоку Србије.
Дошла је ту током ратних година и остала...
Њене мисли су чисте, помишљањима не да дâ изађу из мождане вијуге као реч.
Ту је са још осам монахиња и задовољна је.
Благи осмех који има омекшава те црне велике очи које негде крију тугу.
Нећете је срести нигде јер њу виђају само сесте, владика и Бог.
Не воли да се среће са обичним људима.
Понекад слика и то је једина веза са пређашњим животом.
Дивна платна красе унутарашњост манастира.
Да нема њих нико сем Бога не би знао да у њој има и раскалашних мисли.
Тешко је препознати игуманију у њеним платнима јер одишу неким сексипилом и бунтом иако сакривеним измедју молитве и контемплације.
"Искушенице поскидаше мараме и дадоше се у бег"...њена најпознатија слика.
Умало да је избаци из мантије...
Спасиле су је молитве а понајвише владика чија се рођака заљубила и у игуманију и уњену слику.
А шта је живот него искушење колико год молитви да кошта.
ДРУГИ КРУГ
Проф. Ј. Мањић, старија жена белог тена са дебелим слојем пудера и црвеним кармином на уснаманамазаним преко ивица, живела је у салонском стану високих плафона, без парног грејања па је
некако увек мирисала на нафту коју је користила као огрев.
Пензионисана наставница географије, никад удавана.Склона везама са ожењеним мушкарцима.
Младост је провела раскалашно упркос патријархалним оковима провинције у којој је потекла.
Била је охола према ђацима који су је се толико плашили да нису смели да је мрзе.
Знала је да гледа у шољу, карте и прави разне мелеме за лице и опекотине али рецепте ником није желела да открије.
Кажу да их је трампила са познатим траваром из Хомоља за тројку из географије његовог унука.
Волела је да се дружи са млађим људима којима је гледала у будућност.
Тиме је надокнађивала то што сопствену децу није имала.
Од рођака имала је само контакт са братаницом и то ретко јер није живела у истом граду.
Након што су је пензионисали посветила се неговању кремама сопствене производње.
Ја сам је упознао једне ране јесени. Седела је у шлафроку и имала некакву маску на лицу.
Одмерила ме је од главе до пете када сам ушао и рекла:
-Седи.
Бацила је карте на сто након што сам пресекао шпил.
Рекла је: - Немаш среће, - некако тихо али опет као да се радује.
Пресилио сам се код ње већ после две недеље. Лепо смо се слагали.
Са њом је само требало држати се граница које ти одреди за кретање кроз живот.
Ја сам то знао.
Можда сам је и заволео.Оставила ми је стан.
Умрла је изненада једне зимске вечери. Угушила се кад се нафтарица упалила.
Ја сам те вечери славио x година матуре. Ујутру је све било готово.
Оставила ми је гомилу пепела и једно згариште.
Стан није био осигуран.
Немаш среће, - рече ми адвокатица....
Јесте ли за кафу питах је, знам и у карте да гледам....
Пристала је, све остало је будућност , па морам и ја негде да живим.
ФЕСТИВАЛ МИШЉЕЊА
На изложби мишљења данас је напето.Нека мишљења су дошла у пратњи, а нека сама.
Меркају се међусобно, нека би хтела да се упознају, друга су пак надмена и не виде никог сем себе.
Жамор се чује непрекидно. И тешко се држи концентрација да се не помешају.
Спремили су се за изјаву седмој сили.
Сила ко сила слуша само једно мишљење, најгласнијег, најмоћнијег.
Најмоћнији ће имати мишљење које нико неће разумети а сви ће га прихватити.
Тапшаће јако, најјаче, таман толико колико не разумеју.
