Љута, вечно отворена рано моја. Ожиљку који вазда крвариш. Опрост ти тражим, захвалност нудим. Спаситељко моја. Великом госпођом ме зову, а ја грешница највећа. Људско сам биће које ходи долином највећих грешника, па другачије и не умем, не смем да постојим.
Кћери рађах, па не умедох да им се радујем. Не видех да треба на мајчинске груди пуне љубави и млека да вас привијам. Гледах вас као казне, разочарања, неиспуњене наде. Грешна ја. Сматрах да потомак светородне лозе Немањине мора сина да подари земљи овој. Да настави ту свету круну и светли мач, да продужи корене на које су се вековима калемиле византијске и западне принцезе. Да оставим некога уза се у старости. A шта су кћери? Данас месо мог меса, издах из груди мојих, сутра туђинке. Одлазе, као ја што сам од мајке своје. Опрости ми кћери, што те нисам на груди привила као браћу ти после тебе. Што си постала залог опстанка, мог и читавог рода нашег. Спас ове земље крвљу преплављене. Јесам упозорена била да ћеш нам главе спасити, не знадох како.
Кости су моје старе, леђа повијена. То доживех захваљујући теби. Надам се да ћеш ми опростити. Не судим ти што си заволела и постала роб љубави. Као девојчицу те дадох, нисам била ту да те заштитим. Други су те ковали и обликовали. Срце си му камено и бесно омекшала, претворила у памук и црвену свилу, где си се савила и гнездо себи направила. Не кривим те за сјај у очима који имаш због њега. Ко сам ја да ти о правди причам? Чемерна људска љуштура. Боли ме што сам ти девојаштво прекинула. Што ни сузу пустила ниси кад сам ти одлуку саопштила. Да си само једном рекла „не“ жртвовала бих читаву преосталу земљу и сваког преживелог витеза за тебе. На своју си главу поносно ставила и круну принцезе и венац од трња. Иста као отац. Понизна и поносна.
Боли ме кћери, што смо те чували за неког ко би тебе достојан био. Очева деспина и моја младост си била. Навалила сам ти на плећа оно што ни јачи од тебе нису могли да поднесу. Својим крхким рукама сломила си вољу зелених скакаваца, границе земље одбранила, брату круну вратила, мајци старост омогућила. Мошти светих заштитила си својим нежним плећима, цркве и манастире спасила даљих харања и уништавања. Себе њима прилагодила. Само ти знаш како је души твојој било. Раздире ме што ти не рекох ништа од овога. Што те не пригрлих јаче уза се последњи пут, да осетиш да трунку кривице немам да ти пребацим. Зашто ти не показах колико сам поносна на тебе? Да барем себи ублажиш ране.
Не праштам себи почињене грехе. Погрешне одлуке. Твоју ишчупану утробу у којој си семе требала да носиш. Нисам смела ту срећу да ти ускратим, али разуми из страха је тако било. Родила би новог непријатеља свом хришћанском роду. Своме брату, мајци, сестрама, сестрићима. Била би растрзана између две љубави још више. Страховала би да му главу не скину свиленим гајтаном они пре њега рођени. Желећи да те заштитим још сам те још више у црно завила.
Оливера, кћери, сваку кривицу и грех на себе преузимам. Не тражим ти да и даље будеш уз брата, превише смо од тебе тражили годинама. Молим те само да се свијеш око онога што је од нас остало. Да ти буде лакше. Да имаш са ким сузе да поделиш. Болни врисак испустиш. Ускоро ћу к оцу твоме. Све је јачи глас с неба који ме призива. Олакшај себи, сада, када можеш. Помоли се некад за душу моју црну. Запали свећу за спокој ми. Да душа пронађе мира. Ја ћу бдети над тобом. Над Стефаном. Вуком. Маром. Јелом. Унуцима, које трују против Лазаревог дома. Идем да сазнам колико је то небо кад се оволико туге и бола у њега слило свих ових година.
Оливера, очи моје, нисам могла да гледам куће у црно завијене. Душа ми се кидала кад бих чула јауке несрећних мајки, сени удовица, нељубљених девојака… Раздирали су ме вапаји деце док тумарају плочницима тражећи браћу и очеве… Клинове сам под нокте забијала да физички бол надјача душевни… није помогло. Пепелом сам седу косу посипала да окајем све грешно што икада рекох или починих. Знане и незнане грехе да сперем са себе. Још увек сам нечиста, пред тобом, пред Лазаром, Србијом и Богом.
Још увек нисам оплакала ону сечу глава на пољу где никоше црвени божури. Хиљаде ми је деце ничице пред непријатељем пало и живот положило. Разједа ме што Југовићима гроба не знам, ни споменика немам. Само крајпуташ стоји усправно и подсећа путнике намернике шта нас задеси тога дана. Нисам оплакала, кћери, али опростила сам. Јесам, искрено и изранављеног срца. Опростила сам јер је тако морало бити, тако је Господ хтео. Плаћамо, око моје плаво, незнане казне, окајавамо нечије грехе. Пали смо, раздерали кожу, па се дигли, да поносно ширимо своју реч и веру.
Молим те једно, послушај ми следеће речи отвореног срца и ума. Никада кћери немој предати другима језик, народ, веру и земљу своју. Поноси се пореклом и домовином својом. Чувај ово небо, на њему је све оно што на земљи немамо. Иза небеских врата видећеш сву благодат која земнима није позната. Радуј се на сав глас кад чујеш плач новоронђечета, у њему је крв стара хиљадама година.
Кад довољно снаге прикупиш и када пожелиш, прошетај Косовом, Расом и Крушевцом. Врати се са сестриног двора међу своје реке и планине, врати се својима. Послушај песме које ветар проноси с краја на крај земље. Напој се духовних речи које ће ти монахиње несебично подарити. Запали кандило и помоли се за мене и оца свога, за овај храбри народ и сваки камен на коме отаџбина почива. Погледај широким погледом све што је остало иза нас. Обећавам ти, волећеш сваку влат траве, сваку зрелу воћку, више него кад смо те послали далеко одавде.
Жртвена девицо моја, не тражим од тебе да учиниш оно што ти срцу није драго. Подсећам те само одакле си поникла и где ти преци леже. Предочавам ти само каква је ова страна света овде, да не заборавиш, да не омрзнеш. Желим да ти покажем да на ово полажеш права као и свака јединка која земним путем хода. Желим да не заборавиш да си Српкиња, кћер Лазарева, праунука Југ Богдана, потомак Немањин, моја спаситељка.
Посуће ти народ поново руже по путу, да те дочека и прослави повратак. Брат ће те пригрлити и захвалити за сваки трен када си се за његово боље сутра борила. Пољубићу те и на груди привити, како нисам умела све ове године. Па да се препустим зову анђела, да ме до Лазара поведу, да бдимо на вама и поносни будемо. Да вас дуго чекамо док нам се не придружите и за то време уклањамо препреке са пута. Да вас дижемо после сваког пада и извидамо сваку рану. Са вама да се радујемо и плачемо.
Рано моја жива, опрости ми.
Евгенија
Крушевац, 1403.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Кратке приче су јој објављене у разним зборницима и електронским медијима.
Носилац је прве награде за причу „Завет“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2017 – La catena della Place” на тему „Мир и дијалог међу народима“, 2017. године. Награђена на 16. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Носталгија љубави“ за најлепшу љубавну песму 2017, Мркоњић град.
Награђена на 17. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Гдје си сада љубави моја“, за најоригиналнију љубавну песму 2018, Мркоњић град. Носилац је друге награде за причу „Деспино моја“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2018 – La catena della Place”, 2018. године.
Носилац је прве награде за причу „Не ружи ме, мајко“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2019 – La catena della Place”, 2019. године. Другопласирана је на конкурсу „Митрополит Јосиф Цвијовић“ који је расписала редакција „Наше Ужице“, 2019. године.
Награђена је 19. и 20. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Љубави“ за најлепши триптих љубавних песама 2020. и 2021. године, Мркоњић град.
Награђена је на 21. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Хоћемо ли на пут љубави“ за најемотивнију песму 2022. године.
Живи у СремскимКарловцима, где се бави књижевношћу.