Корачам улицама, застајем, срећем, прилазим,
Све што би ми упрљало ђон, дан и образ, обилазим.
Сама бирам своје путељке, квалитетне и ретке,
Волим да стварам и да крчим, проходно правим
И туда трчим.
И све што ме из вреве одваја и ослобађа,
То ме радује и препорађа.
Верујем да је сваки нови дан ту да остварим неки свој сан,
Имам право као и цветић, да бирам хоће ли ме дотаћи лептирић...
Желим још да путујем и вечно откривам о чему маштам, о чему снивам,
Да свуда по свету бивам, док све тајне по свету не пооткривам,
А онда да се винем у небо и постанем и сама тајна ил као она,
Што ми се смеши звезда далека, сјајна.
Можда до тада поразговарам са поветарцем и кишом,
Јер бих им волела рећи понешто,
Нешто што скривам стидљиво и вешто.
Ко ми то срце греје и ко ми се у оку смеје,
Кога кишним капима љубим и чији глас ме у поветарцу буди.
