ЗМАЈ
Ја сам она што кроз живот иде слепа,
са срцем од кремен камена,
испод којег змај огњени спава...
Мој змај се буди...
Када сам хтела да те волим,
шапнуо ми само:
„Не жели те, онај тамо.“
Отишла сам од тебе тада,
а жалим сада...
И док те тражим,
он ми се смеје...
„Не воли те, где је?“,
„Не знам“, али ћу ти рећи:
„Била сам близу срећи...“
СРЕЋНА ПЕСМА
Само љубав брише разлике,
И чуда ствара када је права.
И све може, и све уме...
Љубав и грешке разуме.
Племенита даје крила.
И лицу среће сјај...
Мир у загрљају,
на уснама мед...
Када је права све наде оживи,
бори се за вољено и траје...
И никада не престаје.
Када волиш,
И када те воли вољено,
имаш свет свој цео,
и срећу што си је срео.
СВЕДОК
Изгубила сам комадић срца...
Остатак заробљен у мени куца...
Чудно је то срце моје.
Рањено је, од жеље своје,
а опет није дотакло твоје...
Пуста ми жеља, немире донела,
од тебе само тугу сам понела,
да буде сведок,
и да ме сећа,
да могао си бити срећа
бар на трен,
ти, заувек изгубљен.
Али, ја нисам умела,
себе дати,
као ствар, на дар...
Нисам умела, ни знала,
савладати стид...
Не умем ја главом кроз зид.
ХАИКУ ПОЕЗИЈА
1)
Човек на перионици…
Заборављена жена Сунце гледа...
Одлази...
Вода пере све...
Сећање не...
2)
Ја ни пред твојом кућом,
Нећу изути ципеле...
Више никада.
3)
Јури ме...
Још ме мало јури...
И већ сам те стигла.
