Ту је све што се може пожелети: лепота природе, мистика, легенде, несвакидашње на сваком кораку и нека блага језа претворена у ситне жмарце који се крадом пењу од стопала до корена косе уносећи немир при удисају необично густог ваздуха. Скоро на самом југу као последња тачка путовања чекала нас је Ђавоља варош.
На улазу ме чека зеленило обојено разиграним тамним сенкама. Одавно желим да видим ово место, а сада сам на прагу остварења. Једино што не могу да објасним јесте треперење свега што око може да види.
Покушавам да сагледавам реално, да избегнем хладно додиривање по нервним завршецима. Нарочито су угрожени прсти на десној руци. Једва чекам да се стопим са вијугавом стазом, скријем испод зелених крошњи, дотакнем легенде...
. Лорка је с правом певао: ,,Зелено, волим те зелено”, не одолевам да се запитам да ли је примећивао сенке зеленог, јесу ли биле обучене у прозирне хаљине сећања, ослобођене од сваке врсте стега , бескрајно слободне, толико живе да уносе немир?
Волим зелено.
Терам страх.
Жмарце.
Нелагоду. Све је то само моја уобразиља, умор од дугог путовања.
Стаза води кроз шуму богату високим дрвећем с крошњама подигнутим у небеске висине, толике да се светлост у малим огумцима спушта на лице. Уз стазу пева поток, прате га у гласу птице тајанствених, на тренутке застрашујуће прекинутих утихлих гласова.
Дозвољавам себи да вребам покрете тајанствених дрвених фигура раштрканих попут чувара или заробљеника житеља овог места. Чини се да заустављају покрет као у дечјој игри ,,Царе, царе, колико има сати” па кад се цар окрене све мирује. Живот замире. Убрзавам своје окрете, хватам, губим. Настављам даље. Можда лудим, дозивам детињство у помоћ? Шта се то дешава?
Оне се безгласно смеју - витке , издужених лица , израза заточених у тренутку времена настајања.
Полако, без журбе, са жмарцима у глави, пажљивије хватам гласове Ђавоље вароши.
Стаза води кроз шуму, поред потока.
Ваља се вода сасвим негостољубиво, носи покоји суви лист откинут без своје воље. Ходам упијам, носим, осваја ме место.
Ђавоља вода се ваља каменитим коритом, лети преко крупног камења, одбија се о своје обале и прича приче о давним временима када су рудари Саси копали сребро у овим рудницима. Нестрпљиво показује окна и својим капима граби улазе. Поједина је освојила, затворила, урушила, учинила доступним само оку. Да ли је вода жива?
Испред мене је питање: пробати је или не? Померање ваздуха за које се не може рећи да је ветар ме изазива. Задовољавам се квашењем руку.
Ледена је.
Хоћу или нећу пробати?
Ипак узимам гутљај.
Благо пече грло.
Настављам корачање стазом.
Црвено врело. Тече црвена вода.
Дрхтим. Да ли је то од воде?
Осећам нечије присуство у мислима. Вода у грлу почиње да ставра мехуриће који никако да прођу ни горе, ни доле. Таласам се. Покушавам да изговорим балончић попут онога у стрипу, али ништа.
Ођедном казујем реченицу која није моја: ,,Ха, узела си ме! Ту сам, мислиш ли да ћу те тек тако пустити? Погледај у балончиће извора. У извориште моје младости. Ја се сваке вечери напајам на њему па имам вечну младост, а тебе пече грло, остала без гласа, ха, ха, нисам се одавно овако насмејао.”
Настављам крупним корацима.
Слушам мисли. Не знам да ли да верјем или не. Не могу да се отргнем, као да сам се обрела у неком филму, или пала под утицај опојних трава.
,,Гледај само, гледај! Спусти се у јаругу, да заиграш како ја свирам. Плашиш се камења, плашиш се ти и своје сенке, а ако боље размислим, плашиш се мене. Колико пута си се ноћу будила подстакнута мојом ватром?
Мој сапутник наставља даље.
Заостајем, гутам кнедле које раздиру моје ждрело.
Ођедном растиње се проређује, терен је оштрији као и успон. ,,Хајд сад да те видим, дахћеш као риба на сувом. Попиј мало воде. Или ћеш да ти дам ове ђаволске, па да постанеш ђаволицом, можда ћемо и вековати овде.”
Прелазимо Ђавољу јаругу .Прате ме мисли. Обузимају. У пакленој је још горе. Сува, оштрог камења, беживотна... Ћутим док ми глас оџвања вијугама. И оне су паклене , обојене црвеном ђавољом водом и посуте оштрим каменом. Још да није гласа, отерала бих страх, овако, правим се да не чујем. Можда ће ме оставити на миру.
Стојим у средини, у самом паклу паклене јаруге , срећна што је јава и светлост дана, што су паклени кругови далеко (можда ми се само тако чини).
,,Шта паклени кругови? Да ниси читала тамо неку књигу? Ха,ха ха...Књига је књига, пакао ниси видела, показаћу ти ако будеш следила моје трагове...”
Лагано напредујем према врху. Негде између погледа и гласа у глави десна нога ми проклизава. Хватам се за ограду, срце ми лупа као лудо, а глас се смеје: ,,То ти је мала опомена! Ако се само пожалиш на мене, или откријеш да сам ту , осетићеш паклене кругове. Неће ти помоћи ни ограда ни сапутник.”
Између бола у зглобу и утабане стазе којом све опрезније ходам, поливена сопственим знојем као водом, стижем до самог врха. Земљане куле поносито уздигнуте са каменим капама. Гледам. Глас звони: ,,Можда ћеш ме угледати ако боље будеш гледала или ако закорачиш у дубину преко ограде, ако се попнеш на врх највишег стуба! Хајде, крени, шта чекаш? “
Терам глас. Правим се да га не чујем. Пењем се на сваки видиковац. Мој сапутник прави фотографије- Питам се да ли ћу на њима бити сама или ће се видети отелотворен глас из главе?
,,Наравно да се неће видети! Видећеш ме само ти, ако те будем пустио да напустиш мој дом.”
Посматрам Варош.
На тренутак сам сама. Глас се изгубио. Чини ми се напустио ме. Прешпуштам се уживању.
Заборављам напор, топлоту , дрхтање у ногама због висине видиковца. Заборављам лупање срца због пењанаја. Убеђујем себе да сам због сунчанице имала бујну машту. Све се брише пред лепотом призора.
Плешу окамењени сватови. Пијући Ђавољу воду људи су изгубили разум. У свом бунилу хтели су да венчају брата и сестру. Вила је покушала да их спречи. Пошто није успела молила се Богу. Бог је услишио њене молитве па је сватове претворио у камене фигутре и оставио их да векују опомињујући људе да не чине грех.
Настављам даље. Ослобођена сам. Вратио ми се разум, све је само магија.
Свето место: Црква Свете Петке. Овде сам безбедна, Палим свеће. Цепам памучну марамицу- трљам очи, главу, можда ми се мисли разбистре… Везујем их за дрво.
- ,, Мислиш да ћу понети твоје бољке? Зашто бих их боловао уместо тебе? Јеси ли заслужила? Обазирем се. нико ништа не чује. Уображавам.
Враћамо се стазом док ми ум врви питањима без одговора. Застајем код Ђавољег извора. Заостајем.
У тренутку ми се чини да у црвеном извору видим нешто. Искључила сам камеру на телефону и загледала се у балончиће који излазе на површину.
Зачудо ! Балончићи нису били испуњени ваздухом. У њима је врцао живот. Загледала сам боље, помислила да сањам, да је немогуће да глас добије облик, да ми се помутио разум, да имам привиђења. Глас сам некако поднела, а слика?
Протресла сам главу .
Балончић се распукао, а из њега је искочило створење наизглед безазлено. Погледала сам боље.
Ђаволак.
Обрисала сам наочаре.
Можда сам стигла до тренутка када се губи разум. Када се попут легенде живо биће претвара у камен и земљу, када се земља грудва па попут тамничара у своје поџемне одаје прима грешнике и отпаднике. Можда и овакве каква сам ја? Када одбегли анђели на светлу сунца добијају нови живот, а посетиоци постају део вечности.
-Ко си ти?
-Ко си ти?
-Шта питаш кад знаш. Дошла си да ме узнемираваш. Дала си себи право да газиш по мом извору, по мојој јарузи, по мом скровишту од људи.
-Шта причаш? Ту сам само да гледам.
- Да гледаш? Видео бих ја тебе да омркнеш у овим јаругама…
-Па може да се дође и ноћу, има осветљења у многим бојама...тихо сам прозборила.
- Не тада, већ у пусто доба када се смењује потрошени дан. Тада је време отворено. Тада не постоје границе добра и зла, тада нема назад! Временска врата се отворе, ја сам у свом царству опалих анђела. Играм коло с изгубљним проданим душама, посрнулим вилама мрсим косе, а ветру отимам знање!
- Сад ме плашиш!
- Плашим! Не знаш ти шта је страх! Никада ниси гледала хорор филм, а не ватрену игру ђаволских ногу! Видела би ти да оноћиш овде! -смејао се. Сваки кикот је допринео његовом повећању. Расла му је глава, продуживале се руке и нокти, а из очију су му севале варнице… Хоћеш ли ? Хоћеш ли оноћити???!!!
- Не могу, морамо даље!
- Даље, ти и он? Па ни не види да разговараш са мном! И њега ћу!
- Пут је пред нама…
- Нећеш даље! Не, док те ја не пустим!!!!! Гледај ме у очи! Јеси ли видела оне кипове дрвене! Заробљене? Обоје ћу вас тако! Гледај ме!!!! Грмео је.
Док су руке дрвениле, ноге се лепиле за црвено тло , до мене је допро глас:
- Идемо даље! Још је доста пута пред нама, а и огладнео сам! Пожури! У шта си се загледала?
- Ни у шта. Ја то онако…
- Идемо даље. Ова хладовина даје снагу.
- Идемо! -нисам се усуђивала да се окренем…