Давно изгубљени пријатељу...
Толико патње и боли
су обележиле ове узалудне године
проведене без тебе.
Лик ти је исти као и некад кад сам те волела.
Анђеоски, одише чистотом твог унутарњег бића.
Каквог ли открића?
Још увек сам очарана твојом лепотом,
памтим сваку црту твог лица,
као и мноштво детаља везаних за тебе.
Да ли да сматрам то мојом срамотом?
Не замери.
Посматрала сам из прикрајка чарне очи
које се цакле километрима чак.
Сијаш, остављаш за собом ту светлост којом зрачиш.
Мислим да ми и даље значиш.
Трудим се свих ових година да те заборавим.
Не успевам, заиста не успевам.
Остала сам жељна твојих загрљаја,
које си себично делио;
усана твојих које си штедео за неку другу;
ноћи које су пролетале за час кад сам са тобом...
Жељна ми и пуста душа оста.
А ти ме сматрао као госта, који повремено дође и оде.
Не знам да ли ћу те икада заборавити.
Увек ћеш бити ту негде,
да ми с времена на време, паднеш на памет.
Много сам те волела, давно изгубљени пријатељу...
Пишем ти ово писмо са надом да ћеш га некада прочитати
И задржи га...
Остављам ти га у АМАНЕТ!
