КАД БИ ЗНАЛА
Кад би знала да ме срцем ходиш
да ме пратиш као море лађу
летјела би у висине неба
Кад бих знала да те немир мучи
да ти љубав несаницу твори
летјела бих у висине неба
и тамо би били моји двори.
Кад бих знала да ме жељно чекаш
да ти срце трепери од среће
ширила бих васионом радост
да ми буду виновници среће.
ВИЛА
Заиграше коло виле
крај извора у планини
руке су им преплетене
а коса им вијенац чини.
Заиграше и пропланци
надмећу се слатко зборе
сва природа поче игру
одјекнуше сиње горе.
Вила,вили руку даје
птица, птици руке пружа
све трепери од радости
расцвјетала дивна ружа
О планине и пропланци
виле бајне, дуге косе
чаробно се наиграсте
јер заноси игру носе.
Није вама виле лако
љепота вам срећу квари
сви бесмртни на видику
дариваше вама чари.
И бесмртни и највећи
ноћ проведе под шатором
у загрљај прими вилу
расташе се раном зором.
А та ноћ је била вјечна
не може је срце скрити
судбину су своју знали
повезали вјечне нити.
(Из збирке "Лутања по бескрају")
 |
| Зорка Крсмановић |