.jpg)
Могао је, веле, Ђед мој,
Мијаило Трипков,
Оку вина да попије...
А да се не намрди, да се не расрди...
Кило дувана, котробана,
Трајало би му, у врх главе,
Једва неђељу дана...
И рече Мијаило Трипков,
Жени у свануће, у сред војводске куће...
Чујеш ли Жено, муко и туго,
Остављам јутрос и једно и друго...
А Веско његов, читави живот узалуд ,
Сва зла свјетска оставља,
И у његово име, и у име Христа и Православља...
Требају овом Народу, Људи,
Требају горски вуци...
Црногорци од ријечи...
Нека се врате ђедови,
...