Ритмом строфе немирно таласали
Твоја нежност љуљашка нам била
Беху нам драга та песничка крила.
За твоје име, песникињо, знали смо сви од реда
Сестра, отац, мајка, чак и баба и деда.
Твоје песме у школи напамет сви смо знали,
Уз твоје стихове, ми смо стасали.
И сад као дете правим малене грешке
Док у главим бројим колико путник пређе пешке . .
И тако редом,
читајући ти стихове, лутам погледом,
Тамо где трава спава,
Моје те перо чува од заборава.
За тобом остаде нама једно велико звање,
Онај ко име ти не зна- нек тражи помиловање!