Одувијек ми је улазак у продавницу био изазов. Као дијете, чезнуо сам за кексићима и бомбонама смјештеним на тезги, у висини мојих очију, које је локални сеоски трговац вјешим покретима сипао у фишек од новина и размјењивао са нама за тај неки ријетки динарић, до кога, ни сам не знам како сам долазио. Некад је било довољно само за жваку, али смо свраћали у продавницу и кад нисмо имали пара, да бар видимо шта би купили кад би имали за шта.
Временом, куповина је постала не баш пријатна обавеза, јер је требало брзо отићи у продавницу и купити пакло цигарета, килограм шећера, уља, гаса соли... И увијек по повратку питање, гдје си до сад. А кусур се обавезно враћао. Најтеже ми је било објаснити кад га нема, морао сам доказати да га нисам изгубио, или да ме није преварио трговац.
Касније, у вријеме школовања, одлазак у продавницу је био рационалан, само кад се мора и тачно сам знао шта треба купити, колико кошта и на коме рафу се налази. Новац се радије трошио на друштво, кафане, гардеробу, концерте, путовања...
Када сам постао породичан човјек, па се све обавезе свалиле на супругу и мене, у расподјели послова и обавеза, припало ми је задовољство да купујем основне животне намирнице, нешто слично што сам радио као дијете, само много, много више. Испочетка ми је то тешко падало, али сам се временом навикао, па чак и почео да уживам у томе. Мале продавнице су отишле у историју, а куповина у великим, раскошним маркетима и трговинским центрима, постала је нека врста уживања, прилика за сусретања, а на крају и мјесто значајних уштеда.
Мало пажљивијем купцу није промицало да се у различитим продавницама иста роба продавала по значајним разликама у цијени. Још кад се томе додају разни маркетиншки трикови, гдје се изрекламира нижа цијена неког артикла и због тога оде у куповину, а при том све остало се продаје по стандардним цијенама, од мене су учинили приличног купохоличара. Временом сам знао шта у којој продавници купујем, по којој цијени, гдје се тачно налази. Понекад треба обавити брзо куповину, јер вријеме је новац, премда се највише времена изгуби на спорим касама.
Што сам више рачунао и изналазио јевтинију робу истог квалитета по разним маркетима, све сам више куповао. Паста за зубе, педесет посто јевтинија, купиш двије, трећу добијеш џаба. Чоколада, а није на истеку рока, тридесет посто јевтинија, купиш три, четврта гратис. Кафа са шољом, иста цијена као без шоље, гајба пива, а мајица уз њу, домаће јагоде по пристојној цијени, детерџент, а уз њега оплемењивач. Радовао сам се што сам успјешно обављао трговину, што сам за исте паре куповао много више, боље, јевтиније. И кад ми ништа није потребно, улазио сам у маркете и истраживао има ли повољне куповине, шта је на акцијама. Прибавио сам потрошачке картице свих трговинских ланаца и радовао се добијеном бонусу. Која уштеда!
Временом сам се затрпао вишком пасти за зубе, чоколаде нити смијем да једем, нити имам времена да их коме однесем у госте. Кафу попијем, али сам се затрпао вишком шољица, чаша, пун ми је штрик пивских мајица, па се стиче утисак да других и немам, детерџента и оплемењивача сам набавио за ову годину. Слушам препоруке да јагоде треба куповати само кад су у сезони и то код произвођача, најбоље на самој њиви...
Тако сам, штедећи купујући, остао без пара, са вишком робе која је повољно, на акцији, купљена и којој ће, можда, истећи рок употребе и прије него ми затреба. Али, нема назад, морам пожурити да обиђем та два-три маркета, да покупујем све што ми треба, па и оно што не треба. Кризна су времена, можда затреба!
