Чекао сам зору, чекао да сване
чекао да чежња, можда напокон стане...
Чекао сам јутро и росу што се буди
но, пролажаху тако силни неки људи.
Чекао сам подне и Сунце у зениту
да пожелим жељу, мени вазда скриту!
Чекао сам сумрак и ноћ што ће доћи,
***
И освану дан, к'о и сваког пута
но, нешто ми стално у мислима лута.
У ушима, неке речи брује
савладаше чак и умиле славује.
Чије је то име? О коме се ради?
Тело ми је сито, душа умреће од глади!
Од кога то моје очи стално беже?
За киме ми рука, полагано сеже?
***
Спремам се полако, нема никог око мене,
нема гласне деце ни досадне жене.
Гланц ципеле, панталоне, кошуља и сако
да може свако, живео би овако!
Трпеза је пуна, меса, рибе па и воћа,
али један тањир ту је, зар је то самоћа?
Не мислим о томе, на посао журим
сви мисле време је, нико не види да јурим...
***
Пролазим тако улицама града
чудан неки осећај сад нада мном влада.
Прилази ми свако, са свима се дружим
зар због тога имам на судбу да се тужим?!
Туга као вихор, ниоткуда дође,
И мене ће овај, ко и сваки, само да прође!
Целог дана ја сам у друштву том
и шта је за људе, породица, дом?
Частићу и жене, све ја то плаћам
но, опет се сам хладној кући враћам...
Откључај врата, светло упали,
тишино вечна, где смо оно стали?
***
Могу да живим и љубави без!
Шта је то за мене, само савршен рез!
И у том трену дах ми стаде,
одкуд ми љубав на ум паде?!
И шта се то сруши на човечја плећа?
Како се зове, сила та већа?
И сећам се свега, долази ми свашта
а то је само проклета, бујна моја машта!
Зачаран тако, у плафон гледам
ал' речи да живе, то им силно не дам!
И пусти ме тамо, пусти ме тмино
кад бих мог'о ја бих срце своје откин'о
