Нема никога ко може да ме спречи
да искажем искрено ове своје речи!
И да ми суде, и да ми прете,
не можеш ми ништа, не можеш ми свете!
Па и да ме грде, па и да ми суде!
Ја већ ионако не верујем у људе.
Шта и да ме псују
А моје су емоције већ давно чисте,
нису се промениле, остале су исте.
Исто оно осећање,
исто оно лудо стање...
Лудо од љубави што у мени гори
и од срца што ништа не збори!
А то срце само ћути;
није добро, лошем слути...
Зашто ћути, што не збори?
Неће од љубави да изгори!
Неће други да га куне,
неће други да га збуне!
Зато ћути, зато се и скрива
па после, само њега снива...
Срце моје муке гризу,
само у сну била сам ти близу...
Ах, та моја луда глава,
мислила је, сан је јава!
Ал ко воли тај и греши,
он и сад се мени смеши...
Срце моје њему хрли,
да ме гледа, да ме грли...
Да ми шапће, косу мије,
зар то лепо Боже није?
Ал то беше већма слабо.
Ах ти срце, ах барабо!
Хоћеш ли ми га једном дати,
да га могу својим звати?!
Ил’ ћеш вечно да ме мучиш
ил’ чиме ли ме већ то учиш?
Дај Боже да осване дан
кад ће јава постати тај сан!
Молим те још, одагнај ову муку
и споји његову и моју руку!
Сада видим како боли
кад се неко много воли...
Више се ничега не бојим
желим га само назвати својим!
А то је оно што ме плаши
јер путеви се сада раздвајају наши...
О молим те Боже, једна душа лута,
не дај да се одметнемо са животнога пута!
Молим Те, Ти уз мене буди,
не дај да нас раставе градови и људи!
Немој ми га узети, немој Боже свети!
Бојим се даљине која нама прети!
Хоће л’ бити у селу ил негде у граду?
Немој судбо немој, кад дала си ми наду!
Ал’ она је таква, стварно чини чуда
и зна да збуни срца, наивна и луда.
Но, онај ко се од љубави крије,
боље да се родио није!
Јер срце никада лагати неће
оно зна шта је творац те љубави и среће!
Зато се Богу стално молим
за човека ког искрено волим.
И зато Му хвала, хвала му на свему.
Но, ни не зна он ко стално размишља о њему...
Ни не зна ко се за њега моли
и искрено, ал у тајности воли...
А одлазак његов, као на рану соли,
зато ми се срце цепа и зато ме боли...
А ја га волим и за њега све бих дала
да му кажем рекла бих, само кад бих знала...
Кад бих знала када, кад бих знала како,
све би било и постало лако.
А љубав моја беше и остаће трајна,
само, бојим се, сакривена тајна.
Срце моје, већ то сада слути,
никада од мене, он то неће чути...
Неће чути оно што у мени гласно јечи,
неће чути моје речи...
Срце већ ми на знање даје,
да ће онај ко ово пише због тог, вечно да се каје!
За љубав знам да морам да се борим,
зато у огњу сада и горим.
Ох, зашто ме око срца тако јако стеже?
Зашто боли кад се човек за некога веже?
Зашто срце неће тад уопште да слуша?
Зато што су повезана у два тела, једна душа!
Али ‘ајде ти човече знај!
Можда ту није нашој причи крај.
Можда наша прича, ето ти згоде,
можда има епизоде!
Можда се сретнемо за година пар...
Веруј, то за ме’ биће најмилији дар!
Ти за мене бићеш урезан ко слика,
само, молим те, бар понекад, сети ми се лика...
Ја твоје име памтићу, то зна и Бог свети
А ти се мог бар понекад сети...
Успомене чуваћу у топлој ми души,
ево већ сада, плач ме горак неки гуши!
Ова љубав је пуна тежине, попут чврсте масе,
зар ми опет сузе, и образе квасе?!
И све ми брже низ лице беже,
а мени... Сваком речју све је теже...
Желим ти срећу и нек те она прати свугде,
Где год био, овде или негде другде!
Буди срећан, то си и заслужио,
Хвала ти што си ми ову љубав пружио...
Само ти мени, жив и здрав буди,
можда се заиста сретнемо, већ као зрелији људи...
Многе особе судбине се боје,
а можда се нама путеви поново споје...
Ал’ у мени живеће нада
да опет срешћу те у срцу твога града!
То ће да ме јача, то че да ме води,
ка теби, мојој светлости, и мојој слободи...
